Топле речи поуке упућене новорукоположеном свештенику од Архипастира биле су врло инспиративне и за полазнике Богословије, јер су на почетку свог узрастања у Цркви имали прилику да се упознају са свим изазовима свештеничке службе. На крају молитвеног скупа у школском храму Светог Јована Златоустог, након причешћа ученика и наставника, Владика Јован је изговорио ових неколико језгровитих реченица о смислу богословског школовања, односно потреби стицања знања које спасава:
Беседа епископа шумадијског Г. Јована у Богословији "Светог Јована Златоуста" - 1. 09. 2009. године
„Желећи вам Богом благословени почетак у овом расаднику Божијем, молим се Богу и Светом Јовану Златоустом, коме је ово училиште и посвећено, да се на његовим примерима учите о највећим вредностима и овога и онога света, да овде стичете познање Тајне Бога, Тајне Цркве, јединог спасоносног места за нас. Стицање знања је врло важно у вашем, и уопште у животу, децо моја, али само је једно знање које спасава, а то је знање о Богу, о Цркви, о врлинама хришћанским. И кад стичете знања која ће вам овде бити предавана, имајте у исто време на уму оне речи апостола Павла: „Знање надима а љубав изграђује“ (1. Коринћанима 8, 1). Свако знање које није о Богу, о Цркви, о врлинама, као што рекох - надима.
Доласком у ову школу, вас је Бог призвао из таме у Светлост. Ваша Светлост ће бити онолика колико ви стичете ове Божанске науке. Ваша Светлост биће онолика колико ви оно што чујете овде и што вам се предаје и што учите, примените у животу на просвећење срца, душе и ума - као што смо се у овој молитви сада овде молили. Дакле, дајте од себе веру и љубав. А ваши учитељи даће вам од себе помоћ да то претворите у дело.
Вама децо који сте данас закорачили у први разред ове богословије, искрено желим успех у животу. Желим вам децо да у овој школи стичете пријатељство и другарство на оној јеванђељској основи. Ви старији, дајте све од себе да почетницима први дани ове школе буду лепи. А то највише зависи од тога да ли ћете их примити као браћу, хоћете ли их примити из љубави Божије, хоћете ли им се наћи на услузи и помоћи да се упуте у овај нови живот, живот по Богу у овом Божијем расаднику.
Нека сте срећни и благословени.“
На данашњи дан навршило се седам година од устоличења Епископа Јована у Саборној крагујевачкој цркви за трећег Епископа шумадијског. Многи су се сетили да је одмах сутрадан у Богословији Светог Јована Златоустог служио Свету Литургију и молио се да Свети Дух обележи заувек живот у овом богословском училишту. Радосни су и ученици и наставници што од тада свака школска година почиње молитвама и поукама њиховог Епископа који је постао прави духовни заштитник ове школе.
У част подсећања на седмогодишњицу преузимања катедре шумадијских Епископа Владике Јована Младеновића, доносимо беседу коју је изговорио на устоличењу у Крагујевцу 1. септембра 2002. године:
БЕСЕДА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ ГОСПОДИНА ЈОВАНА НА УСТОЛИЧЕЊУ ЗА ТРЕЋЕГ ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ У САБОРНОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ, 1. СЕПТЕМБАР 2002. ГОДИНЕ
Пред вама стоји свештенослужитељ, кога показа Дух Свети што обитава у Цркви и руководи њоме, а Свети архијерејски сабор Српске Цркве, на челу са Његовом светошћу, патријархом српским Господином Павлом, изабра за новог епископа Богом чуване Шумадијске епархије, да од сада овде „напаса Цркву Божју коју је Господ стекао својом крвљу“ (Дап 20, 28).
Иако се готово сви знамо у Господу, ред је да вам кажем коју реч о себи. Долазим из далеке Америке где сам, уз помоћ Божју, благочестивог народа, свештенства и монаштва, као епископ служио пуних осам година. И у овој прилици, међутим, желим посебно да нагласим да је цео мој живот, почев од дванаесте године, везан за манастир Студеницу. Прелезећи пут од манастирског ђака до игумана, живот ми је протицао у раду и молитви уз мошти и ћивоте великих српских светила и светаца: светог Симеона Мироточивог, Симона монаха и мајке Анастасије. Још у детињству, научио сам од њих да су светска слава и материјална блага пролазна, а да су вечне и непролазне духовне и моралне вредности – љубав и вера, доброта и милосрђе. Уз Студеницу сам се привио као уз најтополије мајчино крило, она је моја истинска духовна мајка и због тога, ако нешто јесам, јесам само Студеницом. Слика Студенице и свети ликови с њених зидова свуда су ме пратили и љубављу грејали, и зато ће остати у мени трајно, ма где био и колико просторно био далеко од Студенице. То осећање носим у себи као драгоцено унутрашње благо које ми даје снагу да опстојим и издржим као епископ Цркве Христове и савладам искушења и изазове времена.
Као и света Студеница, „мајка српских цркава“, и ова Саборна црква, мајка епархиота Шумадијске епархије, посвећена је Успењу Пресвете Богородице. И у томе видим прст и Промисао Божју за моју присутност овде. У овом светом тренутку сагињем главу под свети Богородичин омофор и молим јој се: Мајко Божија, буди ми од помоћи и заједно са свим српским светитељима подржи ме да не залутам у сплетним стазама овог света.
Свети апостол Павле каже: „Благодаћу Божјом оно што сам, и његова благодат не оста без плода“ (1 Кор 15, 10). Тако нешто и ја бих данас могао да кажем. Служећи Богу и Цркви Христовој, како у Студеници тако и у Западноамеричкој епархији, осећао сам се као пчела, која летећи од цвета до цвета, узима медоносне сокове. Више примајући него давајући, преносио сам тај плодоносни прах с једног цвета на други. И ако бих могао чиме да се похвалим, то су управо ти медоносни плодови дубоке вере српског народа које сам доживео на оба места мог служења. Они представљају духовно искуство које вам доносим као драгоцени дар.
Улазећи данас у овај свештени трон Шумадијске епархије, свестан сам одговорности коју ми Црква поверава, али чврсто верујем у помоћ Божју и као некад Исус Навин, чујем глас: „Не бој се, с тобом ћу бити и нећу те оставити“ (ИНав 1, 5). Чујем и позив цара Давида: „Предај Господу пут свој и уздај се у Њега, и Он ће учинити као светлост правду твоју“ (Пс 26, 5).
Та вара у помоћ Божју и послушност Цркви довела ме је данас овде међу вас, браћо и сестре, да проповедам Божанску науку и „огласим свима годину милости Господње“ (Ис 61, 2), да проповедам реч Божју у „добро време и невреме“ (2 Тим 4, 2), свакоме ко може и хоће да чује (Мт 11, 15), да пропоручим и себи и вама: „Бдимо и молимо се“ (Мк 14, 38), јер су „дани зли“ (Еф 5, 16), како каже свети апостол Павле. Да се стално обнављамо у Јеванђелском животу и усаврашавамо се до „пуноће раста Христовог“, јер ћемо кроз личну обнову лакше доћи до познања Бога који нам указује на истину, правду и љубав. Верујем и надам се, да ће ме у мом будућем раду, као и у досадашњем, водити рука Господња и бити са мном, да ће ме Господ Исус Христос упућивати да мудро и корисно приводим поверно ми стадо у Царство Божје. Остваривање Царства небеског кроз Евхаристијску заједницу повереног ми свештенства, монаштва и верника, биће главна брига мога архипастирског рада.
Трудићу се да народу Божјем у овој, од сада мојој новој кући, сведочим не само речју већ и животом својим: да је Господ распети и васкрсли Спаситељ наш, Господ и господар времена, историје и нас. Трудићу се да сведочим себи и другима да је наш ближњи радост наша и рај наш, јер Свети оци кажу: „Ко види брата свога, тај види и Бога“. Зато је Епископ, по речима светог Јована Златоустог „дужан да свима служи и носи терет свих“, а у Цркви величина се стиче онолико колико служимо другима.
Шта да обећам данас овде пред вама и Богом живим? Не усуђујем се да ишта друго кажем осим да ћу свим својим силама и снагом коју ми Бог буде дао одржати и чувати поредак у Цркви, изражен у светим канонима и другим црквеним прописима, као и светом Предању које нам указује и које нас уводи у Царство Божје и које се пројављује и даје кроз сабирање и служење свете Литургије и причешћивање. Зато, ступајући данас као епископ на трон епископа шумадијских, ја немам никакав посебан, свој програм, до Јеванђеља Христовог, те Благе Вести о Богу међу нама и Царству Божјем, које ћу проповедати у васцелој Шумадијској епархији и на сваком месту.
Крагујевац и Шумадија, вазда су били инспирација српске духовне и националне мисли, бастион, тврђава и пијемонт свеукупног Српства, што обавезје сваког Србина, а поготову Епископа Српске Цркве. Ту, на домаку, у Орашцу, бесмртни Карађорђе упали вечну зубљу Србинове слободе, која је дотад била запретана пуних пет стотина година. Најхрабријем човеку Европе деветнаестог века није недостајала снага вере у васкрслог Христа Спаситеља, коју је тако снажно изразио у свом прогласу упућеном српском народу и својој храброј војсци из Тополе, одсудне 1804. и 1813. године. Ту своју веру отелотворио је и кроз своју задужбину, цркву посвећену Пресветој Богородици. Своју опредељеност за небо пренео је и на своје потомке. Због тога данас имамо величанствени храм на Опленцу, српском Арарату, задужбину Карађорђевог унука и праунука, краљева Петра I и Александра Карађорђевића.
Моје су снаге мале, те се ја у њих и не уздам, али чврсто верујем у помоћ Божју „која се немоћнима даје“, као што очекујем и помоћ од браће свештеника, монаха и монахиња, тог најлепшег рукосада и украса Цркве Христове, али и од вас, верујућег и побожног народа Шумадијске епархије.
Драга мoја духовна децо, уверен сам да ће ми Господ молитвама вашим помоћи да, и поред моје недостојности и грешности, не будем онај који ће уназадити засађени и однеговани Виноград, већ онај који ће га унапредити онолико колико то Господ буде хтео. Примајући жезл шумадијских епископа, украшен часним крстом, освештан светим Савом, мученицима шумаричким, часним животом монаштва, свештенства и народном љубављу, препоручујем себе свима вама „којима је Бог дотакао срца“ (1 Сам 10, 26), да будет са мном и да ми помогнете.
Желим да сарађујем са свим људима добре воље. Очекујем да ћу за добро страдалне и напаћене Српске Цркве и српског народа наићи на разумевање и помоћ представника државне власти. Очекујем помоћ, такође, и од посленика у науци и култури, како бисмо се показали као достојни потомци својих великих предака. Свима вама, господо, који желите да постанете сатрудници на црквеном и националном организму, врата Шумадијске епархије биће увек отворена.
Знам да су многи задужили својим животом и радом Шумадијску епархију. Поменуо бих само двојицу угледних и умних архијереја: владику Валеријана и мог претходника, мудрог владику Саву. Наш народ је пред њиховим заслугама запалио неугасива кандила захвалности. Њима и свима другима који су задужили ову епархију и Цркву вечним, бесмртним делима, нека је од Господа награда, а од нас захвала.
Захваљујем Вама, Ваше преосвештенство, драги владико Василије, на овом свештеном чину, дивним речима и братским жељама за мој будући рад у овој епархији. Молим Вас да моју захвалност пренесете Светом архијерејском синоду, на челу с Његовом светошћу, патријархом српским Господином Павлом. Дозволите ми да Вам се искрено захвалим, у име свештенства, монаштва, народа ове епархије и у своје лично име, за Ваша велика залагања док сте администрирали овом епархијом.
Радује се моја душа и весели срце што данас овде видим браћу архијереје који су дошли да ме молитвено подрже и да поделе са мном духовну радост. Моја се душа радује и због присуства великог броја свештенства, монаштва, благочестивог народа и њихових првака, моје браће и сестара по крви, мојих кумаова, пријатеља и сарадника, окупљених данас на светој Литургији, у једном од најзначајнијих момената у мом животу. Нека Божја благодат буде са свима вама кроз векове. Амин.
