Није извесна година изградње овога светог места. Легенде и казивања народна, као и неки који писане трагове оставише а највише на основу тог народног предања, везују настанак Тресија за доба владавине деспота Стефана. Археолози и други стручњаци нису довољно пажње и времена посветили овом манастиру. Може се рећи да је цео овај комплекс археолошки само додирнут, а никако целовито истражен. У циљу налажења одговора на многобројна питања неопходно је студиозно и стручно прићи овој теми и публиковати ауторитативне одговоре. Народна предања и легенде су плод крупних, значајних и последичних друштвених догађања, то су производи преломних тренутака, али не и одраз стварног дешавања, већ углавном пројекције народних жеља. Народно памћење је скрајнуло краља Драгутина као првог српског владара и над овим просторима, као владара који је доводио свештенике и калуђере у цркве и манастире које је градио он или његови велможе и високо свештенство и где су ширили нашу веру. По многима и манастир Тресије, баш као и Кастаљан, саграђен је у доба владавине краља Драгутина.

Сведочи манастир Тресије о временима краљева Драгутина, Владислава, Милутина, Стефана Дечанског, о царевима Душану и Урошу, о кнезу Лазару...

„Ко не дош'о у бој на Косово...“ узвикнуо је Свети Кнез свом народу када Агарјани навалише. Нису се Космајци уплашили власти па да зато пођу, није њена рука била тако дуга и осветна. Страховали су они од Божје казне, од вечног проклетства, од народног памћења. Отишли су због православља и светосавља, због жеље да очувају своју веру, због Драгутинових прегнућа и храмова у којима су напајани родољубљем. Јер, само су ту могли сазнавати ко су, одакле су и куда ће.

И би како би. Ни Кнез, ни бројни Космајци и ини, не вратише се својима већ припадоше свима. Завековаше у нашим сећањима и легендама.

А онда, убрзо, петнаестак година после Великог боја, дође светога Кнеза син, Високи Стефан, деспот српски. И Космај му за срце прирасте. Поправи оно што је било дотрајало и оронуло и изгради ново на светињама космајским. А са њим и за њим дође множина.

Великог Господина увек прати велика свита властеле, монаха и свештеника, витезова, војника и других разних мирјана. У доколици би ловили по непрегледним шумама и расцветалим ливадама, на тресијској заравни разигравали своје коње, витешке борбе увежбавали и турнирски се надметали. У раним млечним јутрима и благим смирајима дана манастирска звона позивала су их на јутрења и вечерње молитве.

А онда, деветнаестога јулског дана 1427. лета Господњег, оде и деспот Стефан, а остадоше казивања: ухватила га је грозница па се „тресао“; заклон нису нашли јер „нема ни куће“; требало је журити и убрзати „корак“; није могао јахати већ су га носили „пруженог“, а он је, изнемогао, рекао „стој“... Остадоше тако у народу називи Тресије, Неменикуће, Кораћица, Пружатовац, Стојник... Остаде и камен, надгробни, на Глави у Црквинама да сведоком о великом господару, ратнику, државнику и градитељу буде. Са тог места потрчаше гласници по Деспотовог сестрића и наследника, по Ђурдја Бранковића.

Не потраја задуго деспотство Бранковића. Исмаилћанске хорде и у ове крајеве у незадрживом налету пристигоше. И, зачудо, не рушише одмах. Као озбиљна и организована држава бејаху. Њихови записничари су ревносно бележили све, па и 12 калуђера у Тресијама 1560. године. А монаси засведочише да је један псалтир био у Тресијама 1641, те да је преко манастира Хопово доспео до Хиландара. И данас га тамо чувају.

Крај XVII века за наш народ би трагичан. Неподношљиви притисци и зулуми Азијата потиснуше Србе из Метохије и са Косова. Трајаше кретање на север наших предака неколико година, у таласима, а 1690. године патријарх Арсеније и множина пређоше граничне реке. И овај крај је, страхујући од најгорега, запустео. А они, који за народом натиснули бејаху, пустош и паљевину иза себе остављаху. Тако и Тресије манастир оста у рушевинама. Срећом, не и задуго. Јер, села оживеше наново. Мало породица се врати из „прека“, али неке нове, бројније, углавном са јужних страна, овај крај опет населише.

Игуман манастира Раковице, са својим братством и тресијским монасима који до те светиње у Великом кретању дођоше и ту, вероватно, неки и остадоше, обнови манастирска здања у Тресијама. Вешти мајстори све поправише, а у камен који и данас уз улазна врата цркве у зиду стоји, да се зна, писмена уклесаше:

„Вољом Оца и подршком Сина и извршењем Светога Духа обнови се Свети Божествени храм Светих Сила Бестелесних трудом и трошком игумана кир хаџи Висариона са братством из манастира званог Раковица близу Београда лета 1709. и приложише обновљено.“

Изнова се огласише звона космајским луговима и пропланцима, пропоја црква, оживеше конаци и имања. То тресијско време песник Јован Илић, отац још већег песника Војислава, описа овако:

„А кад зора прође и јутрење часно,

У Тресији цркви запјеваше красно.

Окити се црква збором и свијетом,

К'о перивој красан прољетним цвијетом.“

А онда, опет, заратише Аустријанци и Турци. Народ наш – као између чекића и наковња. Определи се за Европљане и ови две деценије и једну годину владаше. Причало се, не боље од Турака. Записаше црквене власти у том времену, 1734. године, да им калуђер Михаило из Тресија у селу Ропочеву неке дажбине исплати. Друге монахе, нити њихов број, не наведоше. Потом уследи нови рат и Турци поново завладаше Србијом. Њихов бес био је велики. Ускратише многа ранија права народу, силом и самовољом све решаваху. Светиње, та српска једина кандила, прве на удару бејаху. Па и Тресије, које које забораву Турци наменише. Сећање Милована Видаковића на изглед овога манастира после 1780. године сачувано је у његовој „Аутобиографији“:

„И кад сам се год с ким спустио с Космаја у Тресије, и видио онај монастир, којего стене јошт у моје онде време нису сасвим срушене биле, ако сам и дете био, чисто би ми се сердце у мени заплакало, слушајући от старији каков је то леп монастир у време наших деспотов био, и сад тако запуштен и порушен у пустињи лежи! Преко лета виђао сам јошт, да у церкви истој и говеда на врућини пландују. И кад ми се случило ту са стрицем Апостолом бити, није ми довољно покојни могао на моје за свашто питање већ одговорити, и казивати ми из они развалина какве су ту келије биле, гди су калугерски виногради и воћњаци лежали, њиови вертови, разне стаје, зидани бивши студенци и проча овакова...“

У својој „Даници“ за 1827. годину написао је Вук Караџић:

„Године 1737. патријар Арсеније IV Јовановић на позивање ћесара Карла VI подигне опет народ српски да бјежи у Маџарску, но Турци опазивши зарана, више народа побију и поробе, него што с њим пребјегне на ову страну (сам је патријар казивао, да је у Карловцима снио уочи Божића, како је Бог од њега искао одговор за 80.000 душа, које су њега ради изгинуле!)“.

Боравећи на овим просторима један Француз је врло реалистично описао стање у овим крајевима након другог аустријско-турског рата:

„После 1739. године Београдски пашалук представљао је област као земљу, на којој су се годинама бориле аустријска и турска војска. То је била област која је расељавана, паљена, пустошена и пљачкана, с тога је у њој све запустело, задивљало тако да је познијим путницима изгледала као земља после стварања.“

Крај осамдесетих година XVIII века за људе овога дела Србије би више него тежак. Појача се притисак на рају, нарасте самовоља спахија, а појавише се и нови зулумћари. Затамни се са свих страна, спусти се небо и светла не би ниоткуд. Потраја то, а онда опет, по трећи пут у том веку, авантуристи са запада кретоше у рат. А Срби, што их би, са њима. Нејач у шумама и планини, у збеговима. Имања обрастаху коровом, дим из оџака дуго се не јави. Србија беше пустош, паљевина и рушевине. Западњаци се повукоше на свој Запад. А народ... У страху од Турака и њиховог слепога беса потражи нова огњишта на северу, преко граничних река. Каже М. Видаковић да од Космаја до Забрежја на Сави, код Обреновца, никога видели нису јер „све је отишло било“.

Након Свиштовског мира (1791) између Аустрије и Турске утврдише се нови договори и оквиру тога Срби добише опрост за своје ратовање. Неке породице се вратише из „прека“, а са доњих страна пристигоше нове и у Космају остадоше. Наста једна деценија подношљивог живљења јер Турци поуке извукоше. Требала је њима раја, и харач да купе, и десетак, и за много тога другога. Чак им и цркве и манастире дозволише обнављати. Наш манастир не би тада обновљен.

Крајем века појавише се нови силници, дахије, који од царских званичника власт преотеше. Виђеније Србе на превару похваташе и погубише, а народ узбунише. Опет је Србија у пламену, али сада у пламену турских ханова, у пламену слободарства. И Космај, у коме се и прва устаничка пушка огласи, у средишту свих тих збивања се нађе. Уградише Космајци своје животе у слободу која се и у Првом и у Другом устанку најави. И дође, нешто касније.

У „Списку манастира у Београдском пашалуку 1804-1805“ налази се и манастир Тресије као један од шест запустелих манастира у Београдској и Грочанској нахији. Душан Сурма, некадашњи парох рогачки и настојатељ манастира Треасија у обнови тридесетих година прошлог столећа, у Летопису своје цркве записа:

„За време дахија, ту се налазио (у манастиру Тресије) старац калуђер по имену Гедеон, који је побегао испред Турака из Високих Дечана (?). Он је уживао у целој околини добар глас и чак је Јанко (Катић), војвода, долазио код њега на саветовање. Када је био војвода за време дахија у прогонству, крио се код старца Гедеона. Гедеон га је после погибије на Дугим њивама и опевао у Сибници (1806. године код цркве).

Гедеон је старост своју провео у манастирским рушевинама. Ту је и умро. Тада је црква била још добро очувана, а било је нешто и од зграда и ћелија.

Рогачани су старца Гедеона радо потпомагали, чували и хранили. Сахрањен је, како се прича, у Сибници.“

Пролази време. Смењују се династије, владари и намесници. Србија бива коначно ослобођена; на кнеза Михаила извршен је атентат; са Турцима опет ратовање, тешко и болно, али Србија из тога излази пространија но раније.

А тих седамдесетих година XIX века у Космају, код свога пријатеља Владимира Ковачевића, учитеља неменикућког, летње распусте проводи познати српски приповедач Милован Глишић. У неколико својих дела описао је овдашње људе и догађаје, стварне или измишљене, док је у приповеци „Учитељ“ детаљно осликао манастир:

„Тресије су под Великим Космајем. Леп пропланак, с обе стране жуборе поточићи – један баш близу, а други мало даље. Одмах до једног потока развалине су неког старог манастира што се звао Тресије. Још стоје опали зидови и мало свода. Види се да је то био мали манастир. Наоколо се познају још зидине уравњене са земљом. Кажу да су то биле ћелије. Мало више познаје се, колик добро гувно. Где је био ваљда рибњак, шта ли. И сад је ту блато и вода. Има и један пањ огорео крај зидина. Ту су, веле, закопана манастирска звона, још онда кад је настао турски зулум. Испод једне букве близу извире изворац, бистар као суза, најхладнија и најлепша вода у Космају. Одатле се види на према се Сибница, Ропочево, нешто Рогаче, неменикућске њиве и тресијска механа за добар пушкомет крај пута рогачког...Ко год дође на Космај, ретко те неће изаћи до Тресија.“

Смењују се годишња доба, жарка лета и циче зиме у чијим праскозорјима Космајем пуцање церовине одјекује. Мразеви, кише и сунце немилосрдно ударају по зидинама и разградјују оно што је остало од цркве, конака и других здања манастирских. Камен, размештен по зидовима, један по један ветар обара. А Тресије и даље чекају... И мада у рушевинама непуна два века, ова светиња је врло присутна у свакодневном животу мештана околних села. О њему се с колена на колено преносе предања, казивања и снивања. Прође и Први велики рат са свим својим неправдама, суровостима и злоделима и у Космају бројне плоче са именима страдалих остави. Би, и прође, и Космајци га у незаборав уписаше.

На испомоћ остарелом проти Таси Вукосављевићу у Рогачу стиже 1929. године Душан Сурма, чешког порекла сарајевски свршени богослов. Убрзо је и преузео парохију. Немирног духа и огромне стваралачке снаге изгради нову цркву у чији подрум смести шестстотина воштаних врећа костију јунака из битке на Космају 1914. године. И војводу Јанка Катића, сахрањеног 1806. године поред сибничке цркве, врати у родну Рогачу. Истовремено се здушно залаже и за обнову манастира Тресија. Оставио је написано:

„Нарочито угледни грађани, срески и кнежевски званичници и часници, много су пазили на црквени живот, похађали су редовно богослужење како у парохијској цркви у Сибници, тако и у Космајским манастирима, нарочито у манастиру 'Бестелесних сила – Тресијам', код воде Мишевца, извора старог порекла.“

У времену одмакнутом од ратова, у опорављеној, зацељеној и много проширеној новој држави, стекли су се услови да се крене и са обновом космајских манастира. Након посете Његове светости Патријарха Варнаве овим крајевима јула 1935. године, задужени су протојереј ставрофор Среван Димитријевић за организацију обнове космајских манастира и познати архитекта Момир Коруновић за израду пројекта обнове. За настојатеља манастира у изградњи постављен је рогачки парох Душан Сурма. Јесен и зима те 1935. године су протекли у сагледавању предстојећих послова, у изради пројеката, предмера и предрачуна и у обезбеђивању почетних средстава. У делу пројекта „технички опис за оправку манастира Тресије“ архитекта М. Коруновић је написао:

„Народ овог краја из околних села жели да се обнови овај манастир за који га везују успомене прошлости у погледу историје, предања о њему и здравља. Стање овога манастира је такво да је највише остатака видљиво на храму који је у рушевинама. Познаје се место где су били конаци и остале призграде, као и рибњак. Приложени нацрти су урађени базирајући на постојећој основи и остацима зидова и сводова... А уопште цела обнова овога храма и манастира изводиће се повремено и према упутствима Комисије и стручних чланова за старине Св. Архијерејског Синода.“

За обнављање манастира Тресије на почетку је обезбеђена помоћ од 50.000 динара, радови су кренули и до зиме 1936. године озидана је црква осим кубета и једног бетонског свода, поправљен је прилазни пут и изграђен мост североисточно од храма преко оближњег потока.

Година 1937. била трагична за Српску православну Цркву. Наиме, у низу драматичних дешавања у ондашњем друштву долази и до преране смрти патријарха Варнаве што ремети све до тада планиране активности. Тада се заустављају и радови на Тресијама. Тек 1940. године наставља се доградња цркве и започета је изградња импресивног конака. Међутим, узбурканост у неким европским земљама прели се и на наше просторе. Потом би и бомбардовање, и рат, и окупација. Сви радови на здањима манастирским престадоше. Током тих тешких година народ разнесе припремљени материјал за даље радове на манастиру. Нису скидали са цркве и конака, већ су однели оно што још није било стављено на ова света здања. И би причињена велика штета.

Однесе време и ратне године. Револуција је победила и време се мери од те победе. Све што потиче из претходног периода назадно је, застарело, а врло често и реакционарно. Па и народна и православна традиција. Младим новим господарима Србије Српска православна Црква је остатак прошлости коју треба заборавити, потиснути је на маргину маргине живота. И тако тече поратно време и у Космају.

Нова власт одлучи да изгради хотел на овој планини, ту, стотинак метара од манастира, а недалеко од места где је био договор о отпочињању борбе против окупатора. Њихове одлуке су биле неспорне, непорециве и брзо спровођене. Причало се по околним селима да је нови хотел, назван по оближњем извору „Хајдучица“, изграђен од материјала манастирског, скинутог са цркве и конака. Причало се полугласно, шапатом, у срогом поверењу. Али, нешто касније, уз казан из кога истиче весела и причи склона течност, изађе, опет у поверењу што чу више ушију, и следећа прича:

Шумар овдашњи, за западну и северну страну Космаја задужен, у рано јутро крену на терен да обиђе шуму у околини манастирских развалина. Прилазећи том потесу чуо је гласове људи који су у неком послу били. Знајући да је претходних дана сав камен са приземља манстирског конака пренет на ново градилиште, хотелско, питао се шта ли се сада дешава на том истом месту. Изненади се видевши да педесетак млађих људи, омладинаца, каменове и са цркве скидају и у два камиона товаре. Били су добрано поодмакли у свом раду. Зачуђен и дубоко уверен да се са цркве ништа не сме скидати, упита их шта и зашто то раде. Упутише га на вођу групе који је недалеко одатле безбрижно седео. И након размене оштрих и понеких не баш пристојних речи, уз шумарево казивање да је записнички примио и шуму и манастирска здања, радови, или боље рећи рушење цркве, су прекинути.

Имао је шумар искуства, знао је методе тих надобудника, те је одмах обавестио своје надлежне о немилом догађају. Они су га подржали, па чак и пред онима у кожним чизмама и дугим такође кожним капутима. Спасао је тада шумар светињу, али се нису спасли они који то дело починише. Причало се да она два камиона, по престанку рушења храма, нису могли ни макнути јер су им обе осовине биле као тестером исечене. Вођа групе омладинаца је врло тешко и мучно окончао свој живот. А хотел „Хајдучица“, изидан од каменова са цркве и конака, децембра месеца 1975. године до темеља је изгорео. Остало је само камење, сведок многовековних догађања, да и даље траје.

Са благословом Владике шумадијског Валеријана у манастир Тресије стиже први поратни калуђер јеромонах Рафаило Миловановић. Стигао је из Студенице 1947. године да настави једанаест година раније започети посао обнове. Живео је у незавршеним зградама манастира у ратним годинама временом и људском немарношћу опет оштећеним. Радио је сам, рашчишћавао оно што је било обрушено, скидао са зидова разљуљане каменове и слагао их уз храм. Прискакали су му у помоћ, појединачно и ретко, мештани суседних села. О празницима старији, са понеким малим дететом уза се, долазили су на службу и у такав недовршени храм. Непуне две године издржавао је јеромонах Рафаило и самоћу, и велике врућине и циче зиме, па онда, због умора или нечега другог, оде.

Манастир није дуго самовао. Убрзо стижу нови иноци, прво јеромонах Епифаније у договору са монахом Пафнутијем који долази одмах за њим. Потом пристижу и други монаси и искушеници, те се број снажних руку повећава. Могло се тада, чак и у тим неповољним околностима, знатно више урадити. Тако се и деси. На измаку педесетих година приведени су крају радови на обнови цркве. Тада је требало уредити и порту, изравнати терен да би народ имао где да се окупља, а и да би све лепше и уредније изгледало. Отпочели су мукотрпни земљани радови, јужно од храма, али су прегаоци одмах наишли на бројне гробове за које се до тада није ни знало. Пажљиво је настављено ископавање и како су радови одмицали гомила костију се повећавала. По причању очевидаца накупило их се за „пуне канате“ запрежних кола. Процењено је да се ради о остацима најмање 40 особа. Монаси их похранише у северозападном углу припрате, лево од северних врата. Двадесетак година касније, источно од цркве, пронађено је још једанаест скелета и похрањено уз олтарску апсиду, без видног обележја тог места.

Након грађевинских и занатских послова договорено је и живописање унутрашњости храма. За тај изузетно осетљив и значајан посао одабран је самоуки народни сликар Јанко Брашић из левачког села Опарића. Многи овога сликара сматрају родоначелником сликара наиве у Србији. Свој посао Јанко је започео 1958. године, а велику помоћ је имао у ондашњем јеромонаху Јовану Маричићу. Пуне три године су ова два прегаоца радила на зидовима и сводовима цркве осликавајући задивљујуће призоре. За рад Јанка Брашића у овом манастиру Коста Димитријевић је написао: „Нарочито му је успела епопеја Старог и Новог завета насликана на зидовима манастира Тресија који по лепоти називају „Сикстина Брашићева“.

Међутим, фреске у физичком смислу нису биле у добром стању. Узрок томе била је неодговарајућа припрема подлоге и спољни атмосферски утицаји. Наиме, услед вишегодишњих радова на кубету дошло је до подлупљивања фрескомалтера и отпадања живописа. Није било прилика да се то спречи, те је већи део живописа био уништен. Покушаји са конзервацијом нису дали добре резултате, те је донета одлука о скидању преосталог живописа. Исто је и извршено, урађена је нова малтерација и чекају се услови да би се поново живописали зидови и сводови ове цркве.

По завршетку Брашићевог живописања Његово преосвештенство Владика шумадијски Валеријан извршио је освећење овога храма 1961. године. А за памћење оста сведочанство исписано на мермерној плочи на јужном стубу:

Оца Сина и Духа светога

освећење овог светога

храма извршио је

+

В А Л Е Р И Ј А Н

епископ шумадиски на дан

Сабора Св. Архистратига

Гаврила 13/26. јула 1961 г.“

На левом солејном стубу, северном, такође се налази мермерна плоча у коју мајстор уклеса:

спасење својих у времену

од 1952-1961 године обнови се

и пропоја ова Света Обитељ

великим трудом и старањем

игумана Епифанија и братства

Јеромонаха Јована монаха

Пафнутија монаха Михаила

монаха Теофила и монаха Пајсија“.

Преовладјујуће је мишљење да је црква манастира Тресија изграђена у времену владавине краља Драгутина, односно после 1284. а пре 1316. године. Ова црква по својим архитектонским карактеристикама спада у скупину грађевина „рашке школе“, у градитељство Немањића. Манастир Тресије је први пут разрушен или запустео око Велике сеобе Срба, око 1690. године. Обнова је извршена већ 1709. године. Међутим, само 21 годину су боравили монаси у овом манастиру након обнове. Ново рушење светиња доживљава око 1739. године, након рата који су Аустријанци изгубили, а Срби и њихова имовина и светиње страдали због опредељења против Турака. Није позната тачна година запустошења манастира, нити начин и обим страдања манастирских здања. Углавном, Тресије су биле осуђене на вековно чекање обнове. Иста је започета 1936. године и може се рећи да још увек траје.

У Шематизму Српске православне епархије шумадијске 1947-1997 за ову цркву је написано: „Средњовековна црква у манастиру Тресије била је једнобродна грађевина засведена полуобличастим сводом са олтарском апсидом, која је споља тространа, а изнутра полукружна. Два пара пиластра делила су цркву у три једнака травеја. Била је зидана од камена, са једноставном фасадом, без декоративне пластике. Од првобитне грађевине остао је само доњи део зидова рађених великим приклесаним квадерима кречњака.“

Завод за заштиту споменика културе града Београда је 1985. године извршио неколико сондажних испитивања терена око манастирске цркве. Резултати тих истраживања не дају довољно података о датовању манастирског комплекса у целини. Сагледавајући основе цркава у Кастаљану, Великој Иванчи и на Тресијама, као и темељне остатке цркве у Бабама, претпостављајући начине градње и архитектонске конструкције који су веома слични, дозвољена је могућност говорити о једном стилу градње храмова на подручју Космаја у једном одређеном времену. Археолог Завода Зоран Симић је написао:

„Данашња црква манастира Тресија, конципирана је као једнобродна грађевина са споља и изнутра полукружном апсидом и унутрашњом припратом на западној страни. Изнад централног дела наоса цркве налази се кубе које се ослања на потпорне луке и четири масивна стуба. Припрата дозидана приликом реконструкције 1709. године и која је била одвојена од наоса старије цркве њеним западним калканским зидом са порталом, данас представља уствари унутрашњу припрату цркве, јер је западни зид старе цркве током реконструкције 1936-1941. године одстрањен. Тако је ова припрата која је била од слабијег грађевинског материјала у потпуности президана и уклопљена у корпус нове цркве. У периоду 1985-1987. године на цркви је изведено и кубе које је било предвиђено пројектом из 1936. године.“

Првих година трећег миленијума у Тресијама је закључено да би требало проширити постојећи храм. Пројекат доградње још једне припрате на западној страни поверен је арх др Божидару Милосављевићу из Сопота. Камен је, као и код старе цркве, допремљен из каменолома оближње Дучине. Под надзором Б. Милосављевића обрађивани су комади камена, слагани у зидове нешто испод висине старије припрате, одрађен двосливни кров и цео посао је завршен без нарушавања постојеће хармоније објекта.

Током почетних радова на обнови манастира Тресија, односно његовог храма, прота Стеван Димитријевић је писао опсежне извештаје. У једном од њих 21. августа 1936. године, између осталог, С. Димитријевић каже да је „...дао потребна упутства за довршетак чишћења средњег дела цркве и олтара. То је уз надзор свештеника, привременог служитеља манастира, урадјено 29-VII/11.VIII и 30-VII/12.VIII и том приликом се наишло на једну интересантност, која је за проучавање, а која ће, може Бог дати, и прославити Тресје. Наиме, наишло се на један костур човека високог раста. Глава му је увучена мало испод десног, јужног полустуба, на коме је почивало кубе, а који је био у олтарској прегради, иконостасу. Остало тело опружено је у олтар, и то не у правцу олтарског апсида, него у лево скренут или зато, што дужина умрлога није дозвољавала, да се сахрани паралелно са јужним зидом, или што због блиског потока и нестабилности земљишта црква није истоку, него на југо-исток окренута.. Ови остаци нису случајне какве личности, него неког Божјег угодника или великана Цркве или Државе. Друго је нешто врло интересантно. Под овим костуром се осетила плоча, која по свој прилици покрива гробницу, можда још каменитију. Не би без основа било претпоставити да ту могу бити остаци деспота Стевана Високог. У Манасији манастиру, с десне стране у препрати показују његову гробницу. Али, кад су је открили, у гробници ништа нису нашли. Браничево и Ресава опустошени су од Турака пре коначног пада Србије после смрти деспота Ђурдја Бранковића. Врло је могуће, да су остаци Високог Стевана склоњени пред најездом турском и донесени у шумама ондашњим заклоњено, па чак у устанку Карађорђевом због непроходних шума неприступно Тресје? Да откривени костур овај није каквог чим било знаменитог покојника, чијим је посмртним остацима требало да се маскира и од оскврњења сачува Високи Стеван?“ Дошавши на лице места прота Стеван је прекрио плочама налаз и обуставио све радове док се не изида олтарска апсида, а у циљу заштите пронађеног.

Других извештаја по овом питању у каснијем времену није било, тачније нису још пронађени у архивима нити у заоставштини проте Стевана Димитријевића. Његов наведени извештај публикован је у Шематизму Српске православне епархије шумадијске за 1999. годину. Септембра месеца 2002. године вршена је замена подних плочица у тресијском храму. Била је то прилика да се утврди извештајни налаз проте Стеве. У присуству Његовог преосвештенства Епископа шумадијског Јована и представника Завода за заштиту споменика културе града Београда пажљиво је извршено откопавање тог дела олтарске апсиде. Скупљене на једном месту пронађене су кости две особе, по казивању археолога једне старије и једне млађе. Ништа друго није пронађено, а представници Завода за заштиту споменика су оставили на том месту камену плочу са својим називом и дотичном годином. Даљих истраживања није било.

Средином седамдесетих година XX века осетила се потреба за још једним простором, зградом мањом и ближом конаку, за местом за богослужење и излагање све бројнијих икона које је манастир заимао. У року од две године, 1976. и 1977, добијени су сви папири и отац Јован, који је сам и осмислио зграду, завршио је све радове. Мала капела, у првој половини своје висине, кружног је облика и на висини од око два и по метара изливен је серклаж. Одатле је настављена градња у шестоугаоном облику, са по једним прозором на свакој страни, као код цркве. Зграда је покривена бакарним лимом, а свих шест страна не много стрмог крова сусрећу се у средишној тачки, нешто уздигнутијој, из које израња крст. Иначе, ово здање изванредне акустичности, посвећено је Светом Симеону Столпнику о чијем дану се на Тресијама одувек одржавају вашари.

Звона манастира Тресије оглашавају се са три места: са старог звоника, са звоника посвећеног Светом пророку Илији и изнад западне улазне капије.

Прво звоно у обновљени манастир стигло је 1960. године. У то време, тада јеромонах Јован саградио је прву звонару. Била је изграђена од камена квадратног облика до висине од два метра. На ту основу по дијагонали су изукрштане греде и добијена је још једна таква висина, да би се све наткрило двосливним кровом висине једног метра. Прво звоно, које и данас одјекује овим делом Космаја, излио је Павле Ђ. Пантелић из Земуна и у њега урезао следећи запис: „Ово звоно прилажем за незнаног мог сина Лазара Јевремовића, богослова из Суботишта Срем. 1960 г. Мајка Круна Јевремовић рођена у Огару Срем.“ Услед дотрајалости целокупне конструкције, на размеђу два миленијума, уклоњена је стара конструкција и иста таква, од новог материјала и на истом месту, поново изграђена. Ова звонара налази се северно од западних улазних врата у припрату храма.

У склопу новог конака изграђен је и један пирг висине 15, 70 метара посвећен Светом пророку Илији. На њега је постављен крст од 1, 60 метара тако да укупна висина овога звоника износи 17, 30 метара. Ова кула звонара доминира крајоликом својом витком линијом и висином. У звонику се налазе четири звона. Иначе, пирг је саставни део новог конака на који се наставља својом јужном страном.

Изнад главне улазне капије на западној страни порте, на висине од око четири метра, налази се највеће манастирско звоно. Оно је тешко 880 килограма, док са носачима прелази тежину од једне тоне. Звук овога звона простире се далеко преко удолина северозападне стране Космаја.

Нема писаних података о броју и величини конака у времену пре запустошења манастира, пре почетка четрдесетих година XVIII столећа. Посредне информације о 12 монаха у XVI веку потврђују писање Милована Видаковића „...какав је то леп монастир у време наших деспотов био“. Сигурно су се, уз зидане студенце, баште, винограде и воћњаке, налазиле и бројне келије у једној или више зграда конака. Скоро пуна два столећа није никога било да поправи разрушено, да врати оно што је време испомерало.

По налогу из Патријаршије архитекта М. Коруновић је маја 1937. године израдио Пројекат конака манастира Тресије. Предложено решење било је више него импресивно за оно доба. Конак је требало да буде димензија 44, 30 x 8, 40 метара у основи са просторијама у приземљу и на спрату. Укупно би имао три келије, 13 соба, кухињу, трпезарију, две оставе, две „скупне одаје“ од по 55 и 85 метара квадратних са тремовима на оба нивоа. Приликом почетка обнове манастирског комплекса радови су усмерени прво на цркву и прилазни пут, а тек потом ка конаку. До рата 1941. године урађен је темељ и започето зидање приземља. Радове је зауставио рат, а припремљени материјал, па чак и онај уграђени, разнет је, разграбљен.

По сакупљању братства почетком педесетих година протеклог века било је неопходно решити питање смештаја. Прва јесен и зима прва, за монахе били су веома тешки. На остацима темеља покушали су калуђери да направе себи склониште. Али, недостатак материјала, неукост у градњи и одсуство помоћи са стране нису дали да се изгради топло зимско прибежиште. Још су у живом сећању, тада искушеника Владислава Маричића а сада схи-архимандрита Јована, планинске мећаве и ситан завејавајући снег за вратом, поред пећи која тако отворени простор никако није могла загрејати. Наредних година, одступивши од пројекта М. Коруновића, бива изграђена једна правоугаона грађевина на делу претходних темеља. У доњем делу су биле подрумске просторије, а у горњем две келије, трпезарија и кухиња, док је четврта соба претворена у малу капелу. Потом су, с протоком времена, дограђивани неопходни пратећи објекти првенствено економске намене. Све је рађено делимично, онако како су доброчинитељи обезбеђивали материјал и како је братство било у прилици да уради.

Слично решењима М. Коруновића идејни пројекат новог конака урадио је 1969. године арх. Драг. Тадић. Појављивала су се и нека друга виђења, али време није било наклоњено неимарима манастирских објеката све до 1991. године. Тада је договорена, уз присуство Његовог преосвештенства Епископа шумадијског др Саве, са локалним властима, привредницима и заинтересованим грађанима, изградња новог конака у Тресијама. И већ наредне године започети су радови. Камен темељац донет са Свете Горе, поставила га је принцеза Јелисавета Карадјорђевић, а освећење је извршио Владика шумадијски др Сава. Пројекат је дело архитекте Јована Поповића, а у његовој изради, контроли, надзору и у самом току градње значајан допринос дали су архитекте Нада Поповић и Михаило Јеремић, као и инжењери Милош Мачкић, Гордана Деспић, Душанка Лазаревић, Небојша Белензада, Зоран Мирјанић, Бранислав Шелендић и Вељко Владисављев. Нови конак, прилагођен терасастом терену, на четири нивоа има површину од 445 метара квадратних. Протекле године од првих радова, а њих није било мало, биле су драматичне и судбоносне за српски народ. И у том изузетно тешком времену народ је налазио снаге и средстава да помогне манастиру и да се нови конак постепено приводи намени. Радови на унутрашњем уређењу су у току, предстоје још замашни захвати, али и нада и уверење да ће се уз помоћ оних који могу и који хоће стићи до циља.

Највећи број монаха овај манастир је имао у време турских пописа 1560. године. Тада их је убележено дванаест, док је 1572. тај број преполовљен, а неколико година касније записано је се у Трерсијама налази седам калуђера. Непознато је кретање броја монаха током XVII и у првим деценијама XVIII века. Осим калуђера Михаила, поменутог 1723. и 1734. године и казивања о старцу Гедеону током Првог српског устанка, све до последње обнове није познато ниједно име тресијских монаха.

Први монах у новим околностима био је Рафаило Миловановић, родом из Венчана. У Тресије је дошао 1947. године из манастира Студенице. Радио је непуне две године на рашчишћавању терена око цркве и конака. Вратио се у испосницу Светога Саве у Студеници где је у несрећним околностима завршио овоземаљски живот.

Јеромонах Епифаније Богосављевић, рођен 1898. године у Саранову, био је искушеник у манастиру Ралетинцу, а потом монах у рудничком Благовештењу. Ту се сусреће са монахом Пафнутијем и договарају се да пођу заједно у Тресије. Јеромонах Епифаније стиже 1950. и убрзо се братство увећава. Под његовом управом приводе се крају радови на обнови манастирских здања која су освештана 1961. године. Умро је као игуман овога манастира 1972. године и сахрањен је на манастирском гробљу које се формира северозападно од цркве.

Рајко Спасојевић, рођен 1904 године, монашким именом Пафнутије, био је искушеник у рудничком Благовештењу. Долази у Тресије одмах после јеромонаха Епифанија, исте 1950. године. Овде је боравио све до смрти 1986. године и сахрањен је на манастирском гробљу.

Владислав Маричић, рођен 1929, долази у манастир из оближњег села Неменикућа и постаје монах Јован. Све своје време, сваку своју помисао и све своје имовинско наслеђе, отац Јован је посветио и приложио овом манастиру. У звању јеромонаха наследио је старешинство од игумана Епифанија, деведесетих година XX века постаје архимандрит. Поред бројних послова у Тресијама, отац Јован учествује у раду многих органа и тела Шумадијске епархије.

Монах Теофил, мирјанским именом Тихомир Петровић, рођен је 1909. године у Ђуринцима. Пристигао је у манастир 1955. године и био у њему све до смрти 1989, када је сахрањен на манастирском гробљу.

Крајем педесетих година из Црљена стиже Милутин Миловановић, рођен 1873. године. Ту добија монашко име Пајсије, борави до смрти 1962. године и бива сахрањен на монашком гробљу.

Миладин Богосављевић, монах Михаило, дошао је из Саранова такође крајем педестих година. Био је у Тресијама до средине седамдесетих, а тада одлази у Хиландар где и данас борави.

Осамдесетих година протеклог века у Тресијама се привремено формира и сестринство. Њега су сачињавале монахиње Александра Госић, Касијана Боровић и сестра Добрила. Оне су из Тресије отишле даље, у женске манастире.

Мати Ангелина (Борика Маричић) замонашила се почетком деведесетих година, али је последњих четврт века више боравила у манастиру него у своме дому у Неменикућу. Манастирска башта била је дело руку и умећа мајке Ангелине и посао који је предано и са љубављу обављала. Безброј намерника и иних долазника испробао је вештину кувања мајке Ангелине. Башта и кухиња биле су њена брига све до смрти 1997. године. Сахранио ју је син, архимандрит Јован, на манастирском гробљу.

Ширило се манастирско гробље у Тресијама, одлазили су монаси из овоземаљског живота, а нови нису пристизали. Повећавали су се објекти манастира, расле обавезе и једно време је архимандрит Јован био једини братственик овога манастира. Било је краткорочних долазака искушеника, али и брзог напуштања тегобног монашког живота. Последњих година се братство устаљује доласком искушеника Милана Чајковића (2005) и Милоша Јокића (2007), а из сибничке Свете Петке у Тресије стиже и монах Сава Петровић. Старешинство над манастиром Павловац у Кораћици добија отац Јован те монах Сава, иако припадник тресијског братства, време проводи у Павловцу.

Као и у свим другим православним храмовима, и у овоме се празнују и обележавају сви благдани и спомендани уз њима пригодне службе. Ипак, посебно је свечано о манастирским славама којих ова светиња има четири: Свети Архангел Гаврило (26. јул), Свети пророк Илија (2. август), Свети Симеон Столпник (14. септембар) и Свети Архангел Михаило (21. новембар). Манастир је посвећен Сабору светих Архангела Гаврила и Михаила, а Илиндан и Симеундан су били дани славља од памтивека када се народ овога краја окупљао на Тресијама и око овога манастира.

Последњих десетак и више година овај манастир је стециште уметника. Током пролетњих и летњих дана овде је две године радила Школа иконописа, мозаика и минијатуре кроз коју је прошло преко педесет полазника; сликарска Колонија Светих Архангела манастир Тресије радила је у пет сазива са око седамдесет уметника, а манастир је био и домаћин две дечје сликарске колоније у организацији Пријатељи деце Београда. Више од десет година учесници Ликовне колоније Неменикуће на Ивањдан започињу своје радове баш овде, у Тресијама, да би их представили завршене на Петровдан у порти цркве у Неменикућу, а у завршном програму обележавања Дана Милована Видаковића. Такође, истим поводом писци, песници, издавачи и љубитељи писане речи окупљају се на Дану књиге названом Под липама манастира Тресија. Прве суботе и недеље у септембру месецу манастирска порта буде испуњена јер се тада такмиче најбољи уметници на Сабору фрулаша Србије. Манастир Тресије није само духовно стециште, већ и извориште и сабориште многостраних стваралаца не само Космаја већ све више и других делова наше Србије.