У име Оца, и Сина, и Светога духа,

Ево дана празничнога, радоснога, Богородичинога и свенароднога, ево дана када славимо сву Тајну и сву Истину нашега спасења, нашега живота. И овда на земљи и у вечности. Та Тајна је Пресвета Богородица. Род људски удаљио је се од Бога преко Праоца и био је на путу пропасти, изгубљен за Рај, изгубљен за вечни живот. Али, Бог када је стварао човека, знао је шта улаже у човека. И зато је кроз праматер Еву која је навела Адама, а њу навео ђаво који стално дошаптава - и данас дошаптава и све време дошаптава тобож' срећу, све ће бити боље, узми од овог плода и бићеш као Бог; тиме је остављао слику Бога циције, Бога себичнога, Бога завиднога, а наивна Ева поверовала, наивни Адам поверовао, зато је од те Еве Господ произвео преко родитеља Пресвету Девојку. Боље рећи девојчицу Марију, јер код Јевреја и на Истоку, већ од дванаест година, и до данас, прославља се зрелост девојчице која је већ ушла у девичанство. Створио је такву девојку силом Духа Светога, творачкога, као што је створио Адама, као што је од Адама, од ребра његовог, створио Еву. Једна девојчица другог разреда основне школе у Требињу каже, када ју је питала вероучитељка од чега је Бог створио Еву, одговорила је – од срдашца Адамовог. Од те Еве родила се, после генерација и генерација, Девојка Марија и удостојила се, Богом удостојена, Духом Светим очишћена, да роди Сина Божијега који се од ње очовечио, оваплотио, отеловио, постао човек остајући Бог. И Он је Тајна Пресвете Богородице, Он је наше спасење, Он је Тај који нас је повратио у изгубљени Рај и у Вечни живот.

Ви имате прилика да видите да сликари иконопишу Богородицу у разним положајима, нарочито на Западу, нажалост и у Русији, као Богородица за себе, одвојена, посебна и не знам у каквим све ставовима. А у Православљу, Богородица само крај крста, на Благовести и на данашњи празник, на Рођење је без Христа у наручју, иначе се увек слика са Христом, јер Тајна њена је Христос, Син њен је Син Божији који је из љубави према човеку постао човек а остао Бог да нас учини синовима Божијим, истинским, равнима Богу по љубави, по благодати, по животу, по бесмртности, по вечној радости, а не по оним ђавољим лажима.

Не слушајмо сатану кад нам шапуће – обично шапуће нешто добро, али врло брзо се покаже као зло. И данас нам шапућу много штошта, суфлирају нам, а за последице никада неће да поднесу одговорност. Сећате се када је велики Вожд Ђорђе Петровић, овде ваш земљак и наш человођа, кренуо у устанак против Турака, гракнула је Европа, шта хоћете, Турска је уредна земља, Турска је земља законска, правна, као што сада говоре да су комунисти после рата све по праву и закону судили. А побили су бар сто педесет хиљада по Србији невиних људи. Београд је са такозваним ослобођењем 20.октобра 1944. године, у неколико недеља, двадесет пет хиљада жртава дао. Неће да признају злочинци зло своје. Неће да призна ни Европа зло своје, неће да призна ни Америка зло своје; и највеће зло, бомбардовање недужног народа. Нека је Бог са њима, нећемо данас о њима, него о Пресветој Богородици која је надахнула и великога Ђорђа Вожда и великога Теодороса Колоктрониса у Грчкој. Он је рекао, Богородица ће нас спасити. Тако је и Карађорђе кренуо да ослободи Србију, да образ осветла и покаже народу пут истинске слободе. Нису помагали њему, помагали су нашим непријатељима, али су то чинили и раније. И после тога. Никада нас не остављају да сами средимо своју кућу, а све време се изругују како је Балкан кланица, како је Балкан... на знам како нас све називају и руже. А стално се мешају и мешетаре, не дају нам да ми сами своју кућу уредимо. Хоће да нас они усреће. А сећате се како је велики Достојевски говорио, оставите нас у нашој несрећи и невољи, немојте вашу несрећу да нам продајете за срећу. Нека иду са милим Богом, ми смо народ усправан, народ грешан који клеца и посрће, али не отпада од Бога свога и стојимо усправно вековима. Устајали смо и пре Карађорђа и после Карађорђа. И још ће бити устанака у српском народу. Не верујте онима који говоре, ми нећемо ратовати, ратоваће на туђим фронтовима, гинуће наши синови тамо где су закрвавили на Истоку и на Западу, па траже сада друге да уместо њих проливају крв. Треба стати усправно. Треба некад кадар бити не само стићи, некад и утећи, повући се, али је најважније – на страшноме месту постојати. То је био став великога Ђорђа, то је био став српскога народа. На страшноме месту постојати!

Ми смо данас овде на овоме трепетноме месту, радосноме месту, у храму и око храма Пресвете Богомајке која раширених руку прима сву децу Божију, од раних хришћанских векова у катакомбама, у гробницама. Ми смо у Херцеговини нашли две такве, из IV века, гробнице. Још откривамо сада старе хрићанске цркве, имали смо цркву из 280. године, значи још је било гоњење Хришћана, потопљена је језером. Узели су наше фреске и мозаике, однели у Сарајево, па у Америку, а ми смо остали без њих. Али нису могли да нам искорене темеље. Кад су долазили у току рата, а и нас су бомбардовали у Босни и Херцеговини, долазили су и новинари, долазили су и европски великаши, знате шта сам им говорио? Господо, тужно је, несрећно је што хоће да командују светом они чији парламент или Конгрес или Бела кућа су млађи од од наших штала херцеговачких, да не говоримо о црквама и манастирима. Ми имамо старије штале од њиховог Конгреса. У Мркоњићима, селу светог Василија, на славу и милост крај цркве нове коју је почео да гради покојни митрополит Владислав, а ми смо је довршили, на месту где је била његова кућа има штала из његовог времена. Очистили смо је и биће као једна успомена и кућа. У штали је и Христос се родио. Није штала нешто нечисто. Штала је ово чиме хоће да закуже наш народ и друге народе. Штала је ово што су хтели да претворе Београд у шталу. Али је омладина запретила, хвала Богу, и рекла је само – чекамо вас, ништа више није рекла. Сад ту омладину српску, београдску називају хулигани. А хулигани су хтели да завладају Београдом. Има Бога који све види, а ми данас овде смо пред Његовим Лицем.

Кад је једна Рускиња, старица, у време прославе светог Серафима Сароског 1830. године кренула у Саров, дубоко у Русију према Уралу, питао је неко, где ћеш ти старице, шта ћеш ти да видиш, а пет милиона Руса је дошло – нећу ја видети ништа синко, али ће мене видети Бог са неба да сам дошла. Једна честита Врањанка је кренула пешице тридесет и неке године прошлог века светом оцу Прохору, а отац Јустин, професор, то нам је он причао, узео је кола воловска, преко планине није било пута, и стигне ту баку и заустави је – хајде мајко, знам да идеш светом оцу. Нећу сине, ја сам сиромашна. Ама нећеш ти платити, ја плаћам кола. Није то сине мој, него ја немам ништа друго да принесем светом оцу него ове моје кораке, мој зној. Е, Јустине, вели, где си учио школе, шта си научио! Исплати кола и продужи са баком. То је побожни народ коме се подругују они као што се ђаво подругивао Богу и сугерисао, сугерисао је своју пакосну, злобну, завидну слику. Зато понављам, немојте олако да нам чешу уши, немојмо олако да примамо оно што говоре, оно што нам саветују. Обећавају куле и градове, а погледајте како завршавају ти великани и вође који обећавају... један је скоро несрећник у Америци умро... завршио како је завршио.

Децо, много ме радује што сте овде, али вас молим, и вас и родитеље, будите деца, Божија деца. Бог воли децу, Бог свако дете кад шаље у свет изражава веру у човека, Он верује у човека. Ви сте почетак раја на земљи, добили сте радост живота. И сви смо добили, али ваш живот је као цвет невин. Чувајте то, учите се, трудите се, али гледајте оно што је Пресвета Богородица чинила и што је ова честита жена из народа (мисли на јеванђељско зачало о Марти и Марији прочитано на Литургији): Марта, сестра Лазарева, трудила се да угости Господа, и то је лепо, али Марију су више привлачиле речи Његове, наука Његова, Јеванђеље Његово, истина Његова, и Марта, онако по женски каже, па добро Господе, ја сам се трудила да Те послужим, што јој не кажеш да ми помогне. А Он каже: Марта, Марта, много се трудиш и бринеш, али једно је на потребу, а то је Вечни живот. Марија је добар део изабрала. Кад је то рекао, једна жена из народа подиже глас, па каже, блажена и благословена утроба која Те је носила и дојке које си сисао. А Он одговара – пазите, чудесна реч у Јеванђељу – да, јесте, ваистину, али блажени су они који слушају Реч Божију и држе је и творе је. Шта то значи? Као да је нека опомена, као да је, узвраћајући тој жени, хтео да каже, па добро, јесте, она ме је родила, то је много значајно, и дојила ме је, али су блажени они који слушају Реч Божију. То је децо, учите на веронауци, још већа похвала Богородици, јер на другом месту исти јеванђелист Лука каже, да је све речи Христове, које ни она у почетку није све размевала, слагала у срце своје. Зато је православно Предање живо оличено у Пресветој Богородици, она је живо ходеће Предање Цркве. И Предање је израстало из њенога срца, празници, догађаји, Литургије, службе и остало што су светитељи забележили и нама у наслеђе оставили.

Немојте да слушате скоројевиће који говоре да се тобоже држе предања, а када би проверили да видите шта је ту туђе, онда би видели да је мало од тога истинског православног Предања. Црква је лађа, на лађи је крманош, а домаћица на лађи је Пресвета Богородица – и креће се ка Царству Небескоме. Зато децо, гледајте да будете у тој лађи, гледајте да учите школу... Господ је дао све овоме свету по благослову своме, али је поставио један стожер, један крст који је усправио као стуб у нашем животу и као орјентир - иштите најпре Царство Божије и Правду Његову, а остало ће вам се придодати. Није Бог циција да нам не да добар свет, добар живот, а и задовољства, и брак, и школовање, и имање. Било је богатих људи, али Божијих људи. Било је богатих људи себичњака, грамзиваца... Не смета то по себи, али смета по начину употребе, то јест злоупотребе.

Био сам у Америци више пута. И један Грк, лекар, деценијама је у Америци, православан, има петоро деце, и каже: оче, може Америка да буде православна, и цивилизација може да буде православна, само да не буду у служби злу. То је оно што је говорио велики Солжењицин, цивилизација се може употребити као нож, као алатке, као оловка, можете да пишете најлепше песме а можете неком око да ископате. Него, од човека зависи, од употребе, односно од злоупотребе. Зато је добра и школа, и учење, и знање, и весеље, и живот, и узрастање, јер је Бог човека створио за непрекидно узрастање, разрастање, за непрекидно усавршавање. И Вечни живот ће бити вечна радост напредовања, из славе у славу, из благодати у благодат, из светлости у светлост. То вам желим, драга децо, молитвама Мајке Божије, сећајте је се у молитви, уносите је у молитви у срце своје, учите „Богородице Дјево“ или „Пресвета Богородице спаси нас“.

Један стари свештеник, преминуо је у Грчкој, девет кћери је имао, па се бринула јадна попадија како да их уда из једног сиромашног села у Тесалији. Не брини, каже, Мајка Божија ће да среди. И заиста, када год је требало да се уда једна, кандило у кући које је горело почело је да се љуља. Кандило у Дечанима је од јула 1999. године почело да се љуља, након оне страшне трагедије, када су дошли несрећници после бомбардовања, окупатори... и прва последица њиховог доласка је рушење манастира Свете Тројице под Жар планином изнад Мушутишта, не под Шар планином... Запаљен је манастир, једва је отац Харитон спасао сестре. После су њега растргли у Призрену на улуци. И он је нови мученик наш. А они су дошли, и почела су она страшна зла, убијања, паљења, киднаповања. Чули сте и за то достигнуће европске цивилизације, да неће да открију ту жуту кућу у Албанији где су вадили органе из киднапованих Срба. И то крију на срамоту европске цивилизације. То је та славна цивилизација када се злоупотреби. Онда је у Дечанима, кад уђете у главни храм, лево је велика фреска Богородичина, десно Христова, и гори пред сваком кандило, почело је кандило Пресвете Богородице да се љуља, али не паралелно са зидом, што би обично било, неко ка Богороидици и од Богородице овамо. Оци Дечанци су снимили камером, може да се види то. Али када је почињала служба у цркви, вечерње, јутрење, Литургија, кандило је престајало да се њише. Друго кандило, Христово, стајало је мирно. То је Пресвета Богородица најављивала: ја сам са вама. И хвала Богу, до данас је са нама и очувава народ. Нека би вас штитила својим рукама, чак као да је мало две руке, Хиландарска Богородица има и трећу руку... Али и ви да отворите своја срца Богородици, да примате Реч Божију у срца своја као што је Он примао. Реч добра, реч поштења, реч љубави, реч честитости, реч и весеља, понекад и жалости. Све то спада у људски живот.

Мило ми је што сте дошли, и честитам празник и Владици и вама свима овде у славној Карађорђевој Тополи, у славној Шумадији. Ја сам Ваљевац, кажу да је прота Матеја извео своје из Бранковине на Близански вис и када је видео да овде устаници пале окупаторске ханове, онда је и он заклео устанике. То су Ненадовићи, први сарадници Карађорђеви. Трећи сарадника је био поп Лука Лазаревић из мога суседнога села, ми смо се после окумили са Лазаревићима, и тако редом... Сав Српски народ је племенити народ, али народ подвига, народ борбе кад треба, народ мира. Кажу наши суседи Хрвати, који су нас први напали, и 1941. године и у овом рату, па су се и онда здружили са муслиманима па и сада, сада кажу, трбали смо ми са Србима, Срби су мирољубиви, брзо праштају. Е, да да Бог да то схвате убудуће. Срби су народ тежак, сложен, дубок. Још су тежи, браћо моја, Јевреји. И Грци су тежак народ, али Бог воли такве сложене, дубоке, компликоване народе. Те поједине слугерање, плаћени, али врло грлати, они хоће да нас направе мумијама, по њиховој слици и прилици, они да нам кажу какав треба да је наш човек, изругују се и над нашом прлошлошћу и над нашом свешћу, све време подсмевају нам се. Мени је једна амерчка организација писала на крају рата да ће доћи у Требиње, да лечи народ јер су фрустрирани Срби. Ја им одговорим, лечите ви вас и ваше и оне који су вас послали. Ипак су дошли, сакупили једно тридесеторо откачених људи, па се хватали за руке и вриштали, као нека релаксација од тобож' траума. То су њихови методи. Наши методи су заплакати, зарадовати се и Богу држати срце отворено. То вам препоручујем децо, као Богомајкино срце, да стално буде отворено. Бог не проваљује, Бог не упада, не намеће се у то срце, него каже: стојим код врата и куцам, ко ми отвори ући ћу и вечераћу са њим. То је Божија љубав, то је Божије смирење, то је Божије благовољење према нама. То одржава лик Богородице, то одражава став Богородице. Зато је данас празнујемо и радујемо се. Ово је предворје неба, Црква на земљи је предворје Раја, празници су продокушај рајских радости. Нека је срећан празник свима у овоме граду, у овој општини, у овој Епархији, у Шумадији, у свему свету. Али, да отварамо срца као што је Мајка Божија и да примамо Реч Божију и да је држимо јер Реч Божија је Живот Вечни. Амин, Боже дај и Богородице.

Приредила Информативна служба Шумадијске епархије
према магнетофонском запису беседе