Ричард Темпл, „Иконе и тајновити извори Хришћанства“ (Richard Temple, “Icons and the Mystical Origins of Christianity”, 1990), Крагујевац 2009, са енглеског превели Виолета Цветковски Оцокољић и Југослав Оцокољић

Ричард Темпл је основао „Темпл галерију“ у Лондону шездесетих година XX века као место за проучавање, рестаурацију, излагање и сакупљање икона. Објавио је низ књига, каталога и чланака о иконама и одржао бројна предавање. Књига „Икона и тајновити извори хришћанства“ представља зенит његовог бављења и прочавања хришћанске тајновитости.

У предговору књиге „Икона и тајновити извори хришћанства“ Ј. Нидлман (J. Needlman) истиче:

„Света уметност постоји у склопу Предања, односно, она је у целовитом односу само са човеком или женом који су искусили живот створен Предањем: Ова истина је најприсутнија у иконама Православног хришћанства. Стога, чак и књига тако предана и часно замишљена не може омогућити доживљај иконе какав имају православни Хришћани. Међутим, истовремено, свеукупно предање, па тако и сва света уметност, баве се оним што је опште људско. Икона се, дакле, обраћа свету – управо зато што говори дубином и зато што се обраћа Хрисшћанима. Ричард Темпл је овај потпуно чист уметнички образац учинио доступним сваком (западном) човеку који је упитан над сопственим животом и смрћу, и који промишља и осећа много дубље себе и своје постојање на земљи. Ако за време или након читања ове књиге учинимо напор да само погледамо иконе, можемо доживети краткотрајно али изузетно искуство. У покушају да видимо икону можемо изненада осетити да икона гледа нас. На тренутак, бићемо надгледани присуством узвишеног. Језик вере ово видљиво присуство смешта на небеса – али, несумњиво, позив који примамо потиче из нас самих. Све идеје, све молитве, сви ритуали и сва саосећајна предања осмишљена су да нас поведу, увек испочетка према искушењу које је испуњено суштином надања у доказ невидљивих ствари.“

„Запад је начелно био ненаклоњен тајновитости (mysticism) и настојао је да је спусти на маргине културе или да је напада као јерес. Порекло иконе је по својој суштини тајновито и управо то питање покушавам да истражим у овој књизи.“ (Ричард Темпл)

Јоргос Кордис, „Фајумски портрети и византијска икона“, (Οι προσωπογραφίες του Φαγιούμ και η βυζαντινή εικόνα), Крагујевац 2009, са грчког превео Драган Поповић, јереј

Др Јоргос Кордис је познати иконописац и предавач на Богословском факултету у Атини. Излагао је на преко двадесет самосталних изложби у Грчкој и шире, као и на више групних изложби. Насликао је многе иконе и фреске у црквама и светим местима у Грчкој, Либану, Светој Гори... Написао је више значајних студија и чланака о византијском сликарству, теологији иконе и њеној естетици.

Ј. Кордис питања којима се бави у књизи „Фајумски портрети и византијска икона“ види на следећи начин:

„У наше време све више се говори о фајумским портретима и многи се диве овим ликовним споменицима касне антике, који представљају сву величину и висок ниво јелинског сликарства. Неоспорно, ова многобројна сликарска дела, различита по свом квалитету и изразу, сведоче о јелинском предању које је преживело и у ромејском периоду. Међутим, веома често се примећује одређено преувеличавања њихове повезаности са византијским иконописом. До погрешног разумевања овог односа долази због тога што се врши сједињење, односно изједначавање јелинистичких и византијских живописаца, и укида разлика између особености ова два ликовна предања.

У сваком случају, таква теорија има позитивне стране у оном степену у којем заступа и подржава схватање да јелинска уметност наставља да траје и у византијском свету од самог њеног почетка. Међутим, та теорија у исто време ствара и пуно проблема, јер често води у преувеличавање или укидање посебности и уатономног постојања уметности сваког од ових периода. На тај начин настаје збрка која доводи до губљења разумевања смисла постојања византијских икона, али и фајумских портрета.“

Јоргос Кордис „У ритму: етос линије у византијском иконопису“, Крагујевац 2009, са грчког превео Драган Поповић, јереј

Друга књига Ј. Кордиса у издању „Каленића“ (библиотека „Зограф“) покушава да одговори на следећа питања: Да ли се може учити византијски живопис? Да ли је то уметност која у себи садржи ликовне законе и уметничка начела која би, даље, могла да се саопште некоме ко би имао жељу да научи ову свештену уметност сликања икона? И још више од тога: одакле би требало да започне неко ко би желео да разуме принцип (λογος) византијског живописа, да ли од његовог цртежа или колорита?

На сва ова питања одговор је, према Коридису, тежак, јер „уметност иконописа, макар на начин на који се развијала у Византији, поседује карактеристике сликарског система са сопственом ликовном философијом (богословљем), и сопственим ликовним вредностима, као и независност у разноврсности стилских пропозиција које су презентовали византијски мајстори“. Одговоре отежава и то што је „уметност иконописања богонадахнута уметност, због тога што се рука иконописца покреће свише, и јер је изванредност коју су достигли сликари светописа свих епоха плод Светог Духа“.

Уредник свих издања „Каленића“, Издавачке установе Шумадијске епархије је професор др Зоран Крстић, протојереј ставрофор.