Након прочитаног Јеванђеља, окупљеном народу обратио се Епископ Игнатије и између осталог рекао:
„Сведоци смо данас да је савремени човек све мање заинтересован за Цркву, све мање има времена за Цркву и све мање је у Цркви. То можемо приметити пре свега у западном свету, али то нажалост не одсуствује ни код нас. Шта је то што чини да савремени човек нема више времена за Цркву, за Бога? Да ли је то неинтересовање и незаинтересованост човека за Бога? Корене за ово треба тражити у једном предању, које није баш хришћанско, које није пре свега нама православнима блиско, а то је пре свега предање које је поделило свет на онај који је Божији и на онај који није Божији. Поделило је у ствари Цркву и свет, и послало је човека да се опредељује и да бира између овога света и Цркве, између духовнога и материјалног света. Човек је постао биће расцепљено, почео је да мало иде у Цркву, али мало и да ради у свету, и тако кријући створио је дволични начин живота и морала, односно мало с Богом, а мало против Бога. Из ових подела проистекле су друге поделе, које су се пренеле и у Цркву, где су једни већи, а други мањи хришћани.
Као што је већ речено то је нешто што је са запада дошло, и није својствено нашем православном предању. Захваљујући управо том предању, Литургијском предању ми смо колико-толико сачували неку другу слику о свету. У суштини Црква и јесте Литургија. Литургија посматра свет као Божији. Све оно што је Господ створио је потребно и треба да уђе у Царство Божије. Литургија прима свет онакав какав је. Ми се у Литургији молимо за благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских, за времена мирна; дакле, за све оно што је материјално и што нам је потребно. У нашем предању православни човек на Литургију никада није долазио тек овако, само психолошки, са затвореним очима, да се сам помоли Богу. Он је долазио у Цркву и носио свет са собом, бриге је носио са собом, али је носио и плодове овога света. То је оно што и данас имамо, носимо хлеб, вино и друге дарове. Некад смо и све плодове кад год су на род стигли носили у Цркву да се све то преда у руке епископу, свештенослужитељу да он то принесе пред Господом као Његов свет, да Господ благослови тај свет. Управо тај улазак света у Литургију значи његов преображај и његово освећење. Дакле, то и јесте наше предање, да све оно што је Господ дао, унесемо и спојимо са Литургијом.“
Беседа епископа браничевског др Игњатија (Мидића) у Смедеревској Паланци
На Светој Литургији чином протојереја-ставрофора са правом ношења напрсног крста одликован је свештеник Велибор Ранђић. У чин јереја рукоположен је ђакон Слободан Сенић, који ће на парохијским дужностима заменити умировљеног протојереја-ставрофора Драгослава Сенића. У поуци коју је Владика Јован упутио новом посленику на њиви Господњој, између осталог је рекао да буде пример другима, да најпре васпитава своју породицу, јер породица је Црква у малом. Затим му је упутио јевађелске речи, којима је Христос позвао своје ученике, да буде ловац људи. Окренувши се према народу Епископ је замолио све присутне да помогну новом јереју, како би и он њима помогао. У чин чтеца рукопроизведен је Лазар Коларевић.
Духовна поука епископа шумадијског Г. Јована у Смедеревској Паланци
Након завршене Свете Литургије, Њихова Преосвештенства, присутни свештеници и верни народ, узели су учешће у трпези љубави коју је припремио Архијерејски намесник јасенички протојереј-ставрофор Драгослав Сенић.
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/1388-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B6%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%83-%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D1%88%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%98#sigProId1161ac6907