У беседи на данашње јеванђеље преосвећени Владика нам поуком открива да је грех окретање човека од Љубави Божије, лица Божијег и удаљавање човека од Бога.Одлазак из Светлости у таму и губљење смисла живота. Али сваки човек схвативши да живот којим је живео у оном облику у каквом га он живи не може да буде потпун, жели пуноћу живота и каје се.
Беседа епископа шумадијског Г. Јована у цркви Свете Петке у Виноградима - Крагујевац
Покајање се састоји у томе да се лицем поново окренемо према Богу, и да Њему све грехе и неправде које смо учинили откријемо. Молитва је златна карика која нас кроз љубав поново окреће Богу.У овом подвигу покајања и исповести Светитељи су наши посредници пред Богом. Али први посредник је сам наш Спаситељ, Исус Христос. Прво што би требало да научимо јесте да прихватимо цео свој живот,све његове околности, све људе који су ступили у њега. Док свој живот, и све што је у њему садржано не прихватимо као да је од руке Божије нећемо моћи да се ослободимо унутрашњег немира, унутрашњег ропства.
Често говоримо Господе спаси ме, променићу се. Ако би се у тренутку исповести и молитве пред нама појавио Спаситељ, или ако би нам барем послао Свога ангела или неког светитеља који би нас страшним гласом позвао да се покајемо и изменимо свој начин живота ми бисмо то, можда и прихватили. Међутим када нам уместо ангела, светитеља, Христос пошаље нашег ближњег и то оног којег не поштујемо, не волимо и који нас испитује, постављајући нам важно животно питање: “да ли се твоје покајање извршава само на речима или и на делу”, заборављамо своја обећања, своје покајање и кажемо: “Даље од мене! Нећу од тебе добијати Божију казну или поуку, нећеш ми ти откривати нови живот”. Ми затим пролазимо поред те прилике, поред тог човека (свештеника) којег нам је послао Господ да би нас исцелио “да би смо са смирењем ушли у Царство Божије, да бисмо последице наше огреховљености понели са трпљењем и спремношћу да прихватимо све из руке Божије”.
У ствари није свештеник тај који прашта, већ заједно са њим чини Христос и остали удови Његовог Тела. То јест сва пуноћа Цркве, која прима у своје окриље болестан део тела, и пошто се потпуно опорави, поново га прихвата у своју заједницу кроз божанствену Евхаристију. У радости овој осетићемо да нам је Христос опростио, увидећемо да почиње нови живот, обновљење, рођење са небеса, макар и делимично, макар и само почетак вечнога живота, али који долази у сили која покорава целога човека.
