Његова светост архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици.
Радио-телевизија Србије вечерас (15. новембра) је од 20 часова на Првом програму емитовала први део троделног документарног филма "Патријарх Павле, живот по јеванђељу".
Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.
Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка.
Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете "врло слабашно", поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон "предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија.
После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет.
Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат.
Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.
Прво је био у манастиру Свете тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота.
Извесно време провeo je у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен je у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона.
Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини.
Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.
Епископ обновитељ
У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашиo нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика.
Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.
Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.
Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, "Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког" (1989, друго издање 1997).
У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело "Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III" (1998).
Приређује допуњено издање "Србљака", које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује "Христијанскије празники" од М. Скабалановича.
Заоставштина
Аутор је и издања "Требника", "Молитвеника", "Дополнитељног требника", "Великог типика" и других богослужбених књига у издању Синода. "Питања и одговори чтецу пред преоизводством" објављује 1988. године, а "Молитве и молбе" 1990.
Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака "Октоих" из штампарије Ђурђа Црнојевића.
Патријарх Павле дуго година је био председник Kомисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године.
Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао "Службеник" на српском језику.
Oд када је српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду.
Основана је и Информативна служба Српске православне цркве. У Београду је 1993. године почела да ради Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација).
Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.
Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.
Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Био је 44. патријарх Српске православне цркве.
"Будимо људи"
"Обавезни смо и у најтежој ситуацији да поступамо као људи и нема тог интереса, ни националног, ни појединачног, који би нам могао бити изговор да будемо нељуди", изјава је патријарха Павла из времена крвавог распада СФРЈ.
Управо та реченица најбоље одсликава живот и службу четрдесет четвртог поглавара Српске православне цркве.
Патријарх Павле преузео је дужност поглавара СПЦ 1. децембра 1990. године.
Од 17 архијереја на изборној листи, епископ рашко-призренски је био једини који истински није желео да буде патријарх.
"Ја се покоравам вашем избору и надам се да ће Господ помоћи Цркви својој да у мени не буде онај који ће је унизити", рекао је приликом хиротонисања у Саборној цркви архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки, његова светост патријарх српски господин Павле.
"Моје су снаге слабе, ја се у њих не надам, надам се у помоћ вашу и помоћ Божју којом ме је он до сада држао. Нека буде на славу Његову и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена", рекао је преузимајући место првојерарха СПЦ - првог међу равнима, наследивши на трону Светог Саве патријарха Германа.
"Закон Јеванђеља мора се применити на закон државе", наглашавао је патријарх отворено се супротстављајући режиму Слободана Милошевића, а народ упозоравајући да се "сили треба приклонити само зато што она Бога не моли" и да није на одмет "мудрост змије а кроткост голуба".
"Уздам се у Бога да ће овим властима отворити очи да овај намучени народ престану злостављати", рекао је 3. фебруара 1997. године патријарх Павле у јавном обраћању.
"Ови догађаји слуте на најгоре па зато не престајем да очински молим и преклињем, како огорчени народ, младе и старе, да се уздрже од сваког изазивања нереда, тако и оне наоружане да буду чувари реда и мира а не власти која трагично по све нас све више тоне у незнању шта ради".
Неколико дана пре ове поруке, на Савиндан, патријарх Павле је предводећи око пола милиона Београђана у празничној литији, прошао кроз кордон полиције.
"Невоља је било и биваће, људи и нељуди је бивало и биваће. Околности не зависе увек од нас, али да ли ћемо бити људи или нељуди то од нас зависи, говорио је патријарх Павле бринући посебно за народ Косова и Метоије који "крај својих све проређенијих огњишта, чува светиње не само Срба, већ и читавог просвећеног човечанства".
"И данас, када су се над Косовом и Метохијом надвијају црни облаци подсећам вас на на хришћанску обавезу и љубав према непролазним вредностима", истицао је патријарх Павле упозоравајући да вековима траје Голгота српског народа на Косову и Метохији а да то" виде и знају сви осим оних који су изабрали да буду слепи за гледање истине и глуви за слушање правде".
"Милиони обичних људи жртве су немаштине и глади, док мањи број живи у неограниченој раскоши и телесним задовољствима. Многи народи муком и крвљу стечену слободу бране од насиља глобалистичког система", истакао је патријарх у Васкршњој посланици 2007. наглашвајући и упозоравајући на опасност лажних слобода и демократија и наметање "унапред спакованих и готових решења".
"Када бих био последњи Србин, пристао бих да нестанем а да не буде злочина... пристао бих да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби са мном, а не бих пристао на нељудство и нечовечство", једна је од порука патријарха Павла који својој духовној деци објашњава смисао косовског завета и свог опредељења за Царство небеско".
"Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди", неуморно је понављао патријарх који 29. маја 2007. скромно и молитвено у патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог обележио пола века архијерејске службе и дан када је (1957) архимандрит Павле постао епископ рашко-призренски.
Његова смирена мудрост с поштовањем је прихватана и ван Србије и приликом посета канонским православним црквама и у сусретима са представницима других цркава и верских заједница као и са представницима држава.
Јеванђељске поруке да су "истина, правда и љубав моћније од неистине, неправде и мрзње" и да је "дужност цркве да људе води миру, јединству и слози", биле су свима прихватљиве.
Хрватски и словеначки медији у чијим је земљама боравио 2005. године подједнако су истицали његову мудрост сагласни са већ више пута и са више страна изреченим мисљењем да је српски патријарха "светац који хода".
На његов предлог додељиван је орден Светог Саве и државницима и политичарима у Србији и ван ње, поглаварима цркава и свим "људима добре воље" које је увек подсећао на заједничку "одговорност пред живим Господом и Сином Његовим".
Преузето са сајта РТС-а
