Оно што мене посебно везује за Његову светост, јесте то што нас је исти духовник замонашио – отац Јулијан њега у манастиру Благовештењу, као игуман благовештењски, мене у манастиру Студеници, као игуман студенички. Имао сам прилику да од мога братства много слушам и о Гојку Стојчевићу, потом монаху Павлу, а касније о епископу Павлу и Патријарху Павлу. Имао сам и благослов Божији да сам преко његове руке примио благодат епископског звања и да као епископ за Македонију будем викар Његове светости годину дана. И то је заиста био највећи благослов Божији – да га из тако непосредне близине упознам.
Његову светост није било потребно питати за ово или оно – њега је требало само слушати шта говори и гледати како живи и како ради – и сваком човеку би било довољно. Бивао сам очевидац, као викар, како су многе делегације, православне, хришћанске, нехришћанске, долазиле са одређеним циљем да разговарају, али он је имао дар Божији да осети те људе и дух тих људи који су му се приближавали, тако да је одмах по њиховом уласку на врата и поздраву почињао да се позива на Свето писмо и да говори о духовном животу. Очевидац сам да су заборавили због чега су дошли, о чему треба да разговарају јер су били испуњени ониме што су чули од Његове светости. А често су и говорили да су имали осећај да не виде обичног човека и да не виде само патријарха, него да у његовим излагањима они виде један благодатни орган Духа Светога због тога што је патријарх знао тако лепо да говори. Често су знали да забораве зашто су дошли и да се уопште не помене разлог посете. Али су отишли са толико усхићења, да су говорили – ово није обичан човек.
Његова светост Патријарх српски Павле заиста је ходао земљом а мислио небом. Цео његов живот је био усмерен ка Христу и Царству небеском. У сваком погледу, могао је човек, као што сам рекао, слушајући га шта говори и гледајући га како живи и ради, да се поучи у истинама Христовим. Често је нама млађима говорио, када смо разговарали, још у оним тешким временим за српски народ и Цркву, када је идеологија покушавала да уништи Бога у човеку и када су многи постављали питања о постојању Бога, да наше није да никога убеђујемо и убедимо да ли постоји Бог или не постоји – наше је да му изложимо истину, а он да се на основу те истине сам увери. Наравно, увек је говорио да том истином прво треба живети, па онда говорити.
Његова светост Патријарх Павле је мученик. Очевидац сам био, када је у различитим стањима долазио код нас у манастир Студеницу, када је био и претучен од Албанаца на Косову, када је био пљуван и када му је мантија била исцепана – ето, и такав је долазио у Студеницу, али, он никада није сметнуо са ума да све што подноси треба да подноси Христа ради. Тако је он све невоље и подносио.
Патријарх је дошао на кормило Српске Цркве заиста у једном тешком времену, препуном искушења за српски народ, државу и Цркву. Увек сам говорио, а то ћу и сада казати: иако никад није размишљао да ће бити патријарх, а ми знамо за ону народну, човек снује а Бог одрђује, да је заиста Бог одредио Његову светост да у то време носи крст, и свој, и патријарашки, и Цркве српске и српскога народа. И он је знао мудро да га носи. У тим смутним временима, претешким временима, било је тешко одржати се. Али наш Патријарх се достојанствено одржао, није скренуо ни лево ни десно, зато што је он, који није био никада политичар и дипломата, био пре свега духовник. Он је, као што многи људи покушавају да убеде некога путем знања или говора, то чинио својом духовношћу и молитвом. Има сам прилику, као исповест да кажем, да будем сведок како Његова светост проводи ноћ, када устаје на молитву, у колико леже, како се моли. Остаће ми увек у сећању – када сам био одређен од Светог архијерејског синода да организујем сахрану епископа браничевског Саве има сам собу поред собе Његове светости а врата се нису могла потпуно затворити – тада сам видео колико пута ноћу он устаје на молитву, како спава и како се моли. Он спава а у сну је непрестано говорио – Боже мој и Господе, помилуј ме, Боже мој и Господе, помилуј ме. А знао је у току ноћи да тако пева црвене стихире, он који је више био баритон у сну је певао првим сопраном – то је требало само слушати.
Њему на устима је била непрестана молитва, а од како је постао српски патријарх свакодневно је служио свете Литургије. Те Литургије су тако омолитвениле душе Београђана и шире. Он се сваки дан молио, служио, а када је отишао у болницу, причешћивао као што се причестио непосредно пред данашње представљење.
Ми се молимо Богу да га прими у Царство небеско, а сигурно је у Царству небеском. А ја га молим да се моли и за бивше братство, да се моли за мир у Цркви, мир у народу, мир у држави. И верујем, као што се увек молио за све нас, да ће се од данас молити пред Престолом Свевишњег. Јесмо изгубили великог духовника, али смо добили једног великог молитвеника пред Престолом Свевишњег.
