У Име Оца, Сина и Светога Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре!
Као што смо чули у данашњем Јеванђељу, Православна Црква, славећи успомену на телесне претке Господа Исуса Христа, наглашава важност духовне и молитвене везе предака и потомака, очева и деце. Посветивши ову недељу оцима, Црква хоће да опомене родитеље на њихову дужност и обавезу у подизању и васпитавању деце. И зато је од огромног значаја домаће васпитање, јер се породица, браћо и сестре, разликује од сваке људске установе. Тако и човек јесте оно што понесе из дома свога, што понесе из породице своје. Итина је и то, да човек, а нарочито дете, не бира родитеље од којих ће се родити. Не бира ни середину у којој ће живети, јер све то припада вољи Божијој. То је разлог што родитељи, када творе васпитање своје деце, треба увек да помисле прво на Бога - Оца сваке породице, и на небу и на земљи. Породица треба да представља највећу вредност и највећу бригу, јер морамо поћи од тога какво нам је стање у породици, какви су нам односи у породици. Каква нам је хармонија у породици, таква ће нам бити у селу, у друштву, у држави, таква ће нам бити и у Цркви. Зато цела породица треба прво да буде усредсређена на Бога, а онда чланови једни на друге. Корен породице се огледа у томе какви су родитељи. И као што дрво црпи своју снагу из корена, тако и деца црпе духовну и моралну снагу од Бога, а исто тако од својих родитеља. Зато све можемо, браћо и сестре, да занемаримо у животу, али једно не смемо, једно не можемо да занемаримо, а то је васпитање, то је питање, то је подизање породице. Здрава породица је она у којој влада здрав дух, здрави односи, како родитеља према деци, тако деце према родитељима. Без породичног васпитања, без топлог мајчиног крила пуног љубави, без очеве снажне руке као знака сигурности, без браће и сестара, без обитељи у којој дете почиње да се васпитава да је дете заједнице и да се рађа за заједницу, не може бити правог човека.
Знам да је данас тешко подизати и васпитати децу, али није немогуће. Зато данас позивам, и физичке и духовне, родитеље да посветимо пажњу васпитању породице. Очева кућа је незамењива због домаће атмосфере у којој влада љубав. Љубав, поверење једних у друге - то ствара породицу. Али, потрошачко друштво тражи да се и породица окреће стицању богастава и потребама овога света. Не кажем да то није потребно. Потребно је и без тога не можемо. Нажалост, то потрошачко друштво раздваја родитеље од деце. Потрошачки дух је крив што често родитељи напуштају топлину породичног дома, одлазећи да што више приграбе, да што више зараде. Понављам, јесте то потребно, браћо и сестре, и то морамо обезбедити својој деци, али, да ли се запитамо шта нам вреди сво богатство овога света, шта нам вреде сва богаства која имамо у кући, ако то, не дај Боже, морамо сутра да потршимо на лекове, јер ове савремене болести нападају првенстено нашу омладину. Шта нам онда све то вреди?
Када би више времена проводили са породицом у разговорима, можда би их одвратили од ове немани која тако све разара - а ви знате на шта све мислим. Сигурно је и то, да лоше васпитање, раскалашност, безбожништво потреса душу родитеља. Често чујем, кад разговарам са родитељима, да кажу, Владико, све смо употребили, али не помаже. Употребљавали смо, кажу родитељи, и молбе, и захтеве, и кажњавали смо децу, али успеха немамо. Да, има тога, браћо и сестре, али, питам и себе и вас родитеље, да ли смо поред тога труда и зноја унели и лични пример у васпитање породице, и да ли смо принели молитву Богу за подизање породице.
Верујем, у то чврсто верујем, да молитва има огроман значај, велико је духовно оруђе, јер се тако ми обраћамо Богу да нам помогне тамо где ми као људи, као родитељи, не можемо да постигнемо резултате. Молитва је чудесно духовно средство, она дејствује тамо где стају наше људске моћи. Зато нам је потребна, рекох и понављам, хармонија, породична хармонија. Неопходно је да у децу своју, али првенствено у нас, усадимо Бога као највећу вредност, вредност која одређује сва наша духовна и морална начела. Наш народ лепо каже, боља је сува кора хлеба у миру него ли изобиље у дому где је свађа. У томе највећи крст треба да понесу родитељи. Није прави родитељ само онај који се потруди да све приушти детету што му је данас потребно. Тврдим, ми имамо добру децу, добру омладину у односу колко јој дајемо и шта јој дајемо, које вредности им нудимо за узрастање. Послужићу се речима светог Јована Златоустог, једног од највећих педагога и васпитача оног старог времена који каже: није добар родитељ, није добар онај отац који само у зноју лица свога оре дубоке бразде да би приуштио уживање својој деци, него је прави отац и прави родитељ онај који дубоко оре по душама, у срцима, у савестима своје деце. То је огромна разлика. Не знам да ли треба објашњење за све ово, да ли треба коментар? Применимо ово, али опет кажем, уз молитву Богу, уз лични пример. Понављам, то ће највише помоћи нашој деци и њиховом васпитању.
Где има разговора, ту има вере, ту има и поверења. Тамо где нема разговора, нема ни вере, нема ни поверења. Зато се молимо Богу да Господ помогне да ови млади људи, ова деца, ови анђели Божији буду бољи него што смо ми. Позивам све вас родитеље, најпре мајке да се угледате на Првомајку Пресвету Богородицу. И ви, које ћете сутра бити мајке, да се угледате на мајке наших предака. И ви очеви, да се угледате на оне примере светих предака наших, како су они васпитавали и подизали децу. И у оно време било је искушења, и у оно време свакоме је испред очију било свега и свачега, али оно што се не понесе са кућног прага, не може се надокнадити. Драги родитељи, највеће дипломе овога света прво треба да стекнемо у васпитању и подизању деце. О томе треба родитељи да размишљају сутра када изађемо пред лице Божије. Прво питање које ће нам Бог поставити биће, где су ти деца, шта је са децом. Нека Господ помогне и родитељима, нека Господ помогне и деци нашој да изнађемо праве вредности и да немамо потребе да ми изналазимо све те вреднсти, јер се све налази у јеванђељским начелима, у хришћанским врлинама, у Цркви. Бог вас благословио.
