Кажем уздигао нас на небо, зато што је човек рођен за небо и његова је вечна отаџбина небо. Али је човек, падом у грех, одступио од неба, то јест, одступио је од Бога. И зато је само велика Љубав Божија према човеку учинила да Христос Бог, по неизрецивом промислу Божијем и премудрости Божијој, уђе у утробу Најсветије и да се роди од Духа Светога и Пресвете Богородице. Бог се толико понизио, толико се смирио, да би нама људима који смо због гордости учинили грех и отпали од Бога, показао својим смирењем да путем тог смирења и путем покајања, поново се вратимо тамо где нам је и намењено. А рекох, наш живот је за вечност, непролазност, у Царству непролазном. Прослављајући Бога, ми прослављамо Његову љубав, превелику љубав, љубав коју само Бог има. Та љубав је пошла за човеком који је окренуо леђа Богу.
Љубав Божија и Његов долазак у свет јесте сједињење неба и земље, помирење човека са човеком и људи са Богом. То је порука Божића, браћо и сестре. Ово је порука и данашњег дана и овог Јеванђеља које смо овде чули. Да, Његово рођење је појава небеског мира на земљи и позив нама, свим људима на мир и узајамно праштање. Зато су Божић и ови дани по Божићу које прослављамо, дани у којима је људима засијала светлост Богопознања. Христовим рођењем ми смо упознали Бога. Зато предлажем и себи и вама, браћо и сестре, да пред духовним очима нашим имамо бесконачну љубав Божију која је ради нас грешних сишла у овај свет. Ради нас грешних, као што рекох, родио се Бог као човек и претрпео је сва гоњења, сва страдања - и Крст, и смрт и Васкрсење - из љубави према нама. Како ми треба да одговоримо на то? Па љубав на љубав, браћо и сестре, жртвом на жртву се одговара, добрим се на добро одговара, никако злом на добро. Бог не тражи од нас да му ми принесемо дарове као што су злато, смирну и друга богатства принели они мудраци, они цареви који су дошли да се поклоне Христу у витлејемској пећини. Од нас Бог то не тражи и не треба ни да се трудимо да стекнемо злато, да Богу узвратимо златом, Богу не треба злато, Богу требају наше душе, Богу треба наше срце. Богу треба наша љубав према Њему и љубав једних према другима. Он тражи од нас да му узвратимо чиста срца, да му узвратимо чисте душе, да би нас, када изађемо пред Лице Божије, Бог познао и признао као своје, јер му приносимо себе као што је Он принео себе за нас. Он не тражи да ми претрпимо смрт и Крст, него само од нас тражи, браћо и сестре, чисто срце, чисту душу, чист ум. А кад човек има чисто срце, кад има чист ум, кад има чисту душу, онда је он целог несместивог Бога сместио у себе. Да Њега несместивог ми кроз свету Тајну причешћа сместамо у ова наша мала уста, под наше непце које је символ неба. Пазите, несместивог Бога!
Тамо где је и најмања клица Божија у нама, ту се управо рађа највећа љубав и човек кроз љубав највише личи на Бога. Где нема љубави, нема ни Бога. Зато је човек и духовно и физичко биће. Човек као духовно биће жедан је Бога. Како каже Цар Давид, жедна је душа моја Бога живога, Бога истинитога. Другим речима, жедна је душа наша Имена Божијега, јер је једино Његово Име са којим и преко којег се ми можемо спасти. Због тога човек увек треба да прославља Име Божије, увек да благосиља Име Божије. Како то да чини? Па добрим делима ми благосиљамо Бога, као што Он нас благосиља својим небеским благословом којега су пуни небо, земља и човек. И ми благосиљмо Бога нашим праведним животима, нашим чистим душама и нашим чистим срцем. Зато увек благосиљајмо онога који нас је сабрао у том Имену, једином Имену под небом и над земљом којим човек може да се спасе, јер је то Име, браћо и сестре, Име изнад сваког имена. Ниједно име не може да се упореди са овим Именом. Ниједно име не може да спасе било кога осим Имена Божијега. Име које је вечно, непромењиво, Име које је непролазно. Да, истина која је вечна и непролазна сажета је у Имену које се зове Бог.
Рођење Господа Исуса Христа је дан Божији у којем су се срели, како каже Свето писмо, истина и милост, љубав и правда, и у којем су се срели Бог и човек и загрлили се загрљајем вечним и непролазним. Вечни Бог примио је у наручје и загрлио пролазног и смртног човека. Загрљај Божији тог смртног и пролазног човека претворио је, да тако кажем, у вечног и бесмртног човека. Ништа тако, браћо и сестре, не загреје душу људску, људско тело, људско срце, као што га загрева љубав према Богу и према човеку.
И овде на земљи је тако. Кад ми осећамо у овом земљском загрљају ту снагу љубави, како ли је тек када Бог загрли човека, када га прими у своје наручје. Ми то осетимо кад загрлимо свог пријатеља, ми просто осећамо снагу, да нешто излази из нас и да прелази на то љубљено створење. И обратно, када нас љубљено створење загрли, тада нас ојачава. То је та љубав, која нам говори да нисмо сами. И зато је човек окренут љубави, а то значи да је човек окренут заједници. Дакле, сам човек не може да осети шта је љубав. Кад је сам, изолован, кад никога не љуби, кад њега нико не воли и не љуби, он је усамљен, он је потпуно празан.
Да, човек је празан без Бога и без љубави. Да, кад је толика радост кад ми загрлимо једни друге, како ли је велика радост Бога видети, Бога загрлити и како ли је тек онда кад се човек сретне са Богом? То је Божић, браћо и сестре, загрљај - и неба и земље и човека. Божић је дан загрљаја. И не само Божић, него и свака Литургија је загрљај Бога и човека, драги моји. И ова Литургија, коју ми данас овде служимо у овоме светоме храму, води нас да сретнемо Бога, да видимо Бога, да загрлимо Бога, првенственом нашим животом, а онда на светој Литургији кроз свето Причешће. Кад се причестимо ми певамо, а данас ћемо певати ту песму - видесмо Светлост истиниту, примисмо Духа Светога, видесмо Бога кроз свету Тајну причешћа. На свакој Литургији, кад се причешћујемо, ми уствари изговарамо оно што изговарамо о Божићу - да је са нама Бог. Литургија нас и позива да ми доживљавамо у себи да је Бог са нама. А Он је увек са нама ако смо ми са Њиме. Бог вас благословио.
