У бесконачној галерији личности историје нашег рода, попут камена међаша стоји лик Светог Саве који прошлост јасно дели на време збуњујућег примрака и таворског блистања наше христоликости. Уколико бисмо били у могућности да прошетамо ходницима историјског пута нашег рода, оно што бисмо видели би се поклопило са реченим. На његовој личности почива срж словесности наше прошлости. Он јесте алфа и омега најискренијег и најчистијег дела нашег јестества. И непосредно по рационализацији реченог, ум заокупља следеће питање – зашто је Свети Сава извор и ушће сваког нашег сећања, зашто је баш он основни постулат нашег, како личног, тако и опште-националног бића. У покушају разоткривања никада у потпуности одгонетнуте тајне настаје и ово вишесловје.

Постањем васцела творевина бива постављена у покрет и то у онај који води ка потпуној манифестацији њеног идентитета, ка остварењу наума Свете Тројице при одлуци да из небића призове наше постојање. Остварење човека, његова потуна афирмација и спознаја је у директној зависности од динамике осветљавања лика и остваривања подобија, од  нашег усиновљења од стране Оца. Овај егзистенцијални императив је оваплоћењем Логоса постао остварив. Поставља се питање, на који начин је могуће отелотворити овај истовремени минимум и максимум од којег зависи да ли постојимо или инертно удовољавамо својој створености потонућем у понор непостојања? Од оног тренутка када смо призвани из не бића и када нам је васколико биће зачуло „буди“, није било ни мало лако познати решење овог егзистенцијалног проблема. Опхрвани ужасом нестајања пречесто смо били у позицији да грешимо и уместо да идемо у сусрет, ми смо бежали од Животодавца. Но, не гледајући на увреде које смо својим промашајима упућивали Оцу небескоме, Он нам је заветовао избављење и није се покајао дајући нам Јединороднога. Син Човечији је окупивши око себе оне којих се свет гнушао, а којих тај исти свет није био достојан, рибаре, царинике, грешнике многолике, кренуо на пут у Кесарију Филипову. Упитавши своје ученика „Шта о мени говоре људи, ко је Син Човечији“ [1] коначно нам је  омогућио да погледамо себи у душу, да у њу пустимо Духа Светог уз чију смо помоћ најзад спознали да је Христос Син Бога живога, Помазаник обећани. Од тог тренутка је пут ка подобију осветљен и поглед чистог срца води ка њему све боготражитеље, жељне најнормалније и најважније ствари на свету – живота вечног.

Но, и после догађаја на путу за Кесарију Филипову, драма историје спасења није била решена. Међу онима који су три године били са Христом, гледајући и слушајући како учи, подиже из мртвих, заповеда вихорима био је и син погибљи који је својом слободном вољом, затворене душе, стао на страну оних који су питали шта нам је Христос донео. Да ли је донео храну претворивши камење у хлебове, да ли је својом моћи завладао светом наређујући мир и благостање, да ли је донео сва блага овог света пружајући осећај сигурности, псеудо сигурност од пропадања и смрти, квази-укидање ефемерности? Савет безаконика је ишао дотле у својој псеудословесности да у једном тренутку исповеди како је Варава испуњење онога на шта је дуго чекано. Но, тама тартарских дубина беше располућена светлошћу која је засијала у најтамнијем голготском трену, а онда када је   Отац васкрсао Сина, забљештала је пуним сјајем.

Својим васкрсењем и вазнесењем Исус Назарећанин показује још једном шта нам је донео као и коме нас води. Рушећи смрћу смрт, Христос нам доноси пролаз, Пасху, кроз који  нас води Оцу, без чијег се погледа збуњујемо, без чијег даха ишчезавамо и враћамо се у прах од којег смо саздани.

Растко, најмлађе дете великог жупана Немање, сина Завиде је на управљање и старање добио Херцеговину, земљу где кршевити крајолик лако натера поглед да се залепи за небеса. На ово нису остале имуне ни очи младог племића. Вазда прожета ширином небеског бесконачја, Расткова душа је доласком светогорских црноризаца у област херцеговачког крша, пожелела да видокруг свог бића испуни непролазном лепотом; да лепоту очног вида замени лепотом тихог прибежишта. Будући чистог срца, Растко је јасно видео лепоту Божију која се откривала у причама светогораца који су се нашли на његовом двору, тако да је одлазак на Свету Гору био само логичан след догађаја. Расткова одлука да одласком на Атос и монашењем узме крст свој и крене за Господом јесте била искључиво његова, младалачки импулс који се отелотворио, а никако резултат хладних калкулација Великог жупана Немање како су то, почев од Сави савремених неистомишљеника па до данас, неки желели да представе.

Тамо, на Светој Гори, кораци младог монаха Саве су га сваким новим подвигом, сваким новим отелотворењем љубави према Богу и према ближњему водили ка животу вечном, ка дану невечерњем, ка месту где царује мир. Мир је како Савином телесном, тако и духовном роду био и остао сушта потреба, нешто што је пречесто недостајало нашој причи. Једино је мир Господњи могао да угаси гротло које је морило наш род, али и сво поднебесје овог дела Европе. Са једне стране мир који је Сава са Свете Горе донео међу завађену браћу Стефана и Вукана је помогао зацељењу безумне располућености једног малог народа на Блакану у освит једне много теже буре, јер само што је благодаћу Господњом васпостављен мир, следеће искушење је већ било пред вратима. Изранављени лик хришћанске икумене је претрпео ударац у сам темељ сопственог постојања у априлу 1204. године. Крсташка војска је освојила Констанинопољ и затим извршила комплетну девастацију и бласфемију свих богомоља, светиња престонице источне хришћанске икумене као и погром сваког ко се нашао на путу. Рашка се по ко зна који пут у свом трајању нашла у суседству патњи и потреса. Са једне стране несређена и јересима помућена Босна, а са друге Угарска. Латини и Ромеји који сопственим завадама чине тмину која их је захватила још дубљом. Како поступа онај који је постао свима све не би ли таму безнађа живота без Бога развејао блистањем јеванђељске речи? Попут Господа који мирно спава у барци док око ње бесне вихори, јер зна да они немају снагу мира, тако и Сава својим сведочењем Христа распетог и васкрслог смирује стихије гнева, незнања, мржње. Шта је то што је Сави отварало врата и међу вером и међу невером? На ово можемо дати једноставан, а опет довољан одговор. То је био Христос који је проговорио кроз њега, Дух Свети који је продисао кроз сваки глас са његових усана, Отац који га је заволео онако као што је син Немање и Ане заволео Јединороднога. Независно од тога да ли је попут апостола Павла просвећивао Србе, или је био у мисији код ометнутог Стреза, или код племића угарског краља или док је разговарао са муслиманима, Свети Сава је показао изузетну равнотежу ума и срца, молитве и акције, опрезности и отворености, историчности и метаисторичности, разоружавајући, пленећи благодаћу која је речима силазила са његових усана.

Када је 1219. године постао Архипепископ Цркве српских земаља, Свети Сава је показао  одлучност у утврђивању јасне границе између онога што је Црква и онога што представља њен опозит, као што је то била анархична и парацрквена скупина Богумила. На одлучност се надовезивала и истрајност у ширењу јеванђељске науке и њене примене међу, понекад веома инаџијског и до тада недовољно просветљеног српског национа. Многостраност његовог пастирског рада је отелотворена кроз преводе литургија Св. Василија Великог и Св. Јована Златоустог, химнографија на српски, кроз Крмчију. Почев од Беседе о правој вери 1221. године у Жичи, поменута вишестраност је омогућила утискивање христолика у духовни луг генерација које су наставиле сведочење вере у Свету Тројицу и то од Св. Арсенија Сремца, па до светитеља наших дана.

Како неко постаје човек? Постаје тако што у себи препозна Онога који јесте права мера људскости, а то се догађа онда када вољним покретом своје душе одбацимо прелест едемске јабуке егоизма ма како да се она чини лепом за око и укусном за јело. У противном, човек постаје јединка хорде привременопостојећих, део гатаринског крда које јури ка литици ништавила.

Осећајући дубоко у најинтимнијем делу свога многогрешног бића да је за Србе управо Свети Сава прави путоказ ка превазилажењу адског понора, књаз Милош одлучује да 1835. године, пре равно стоседамдесетпет година, Савиндан прогласи за школску славу. Прагматичног духа, књаз Милош је знао да је укотвљење христоносног лика Савиног, међу генерацијама на којима Србија остаје, у директној вези са дилемом хоће ли се национ једне „земље сељака на брдовитом Балкану“ (Д. Максимовић) усправити до достојанства људског или ће бити херметички затворен у опсену својих иреалних страхова, ксенофобично бежећи пре свега од могућности да узрасте до подобија Господњег. Савиндан Милошеве Србије се прослављао скромно, онако како су прилике допуштале и како је ономе који је оставио царски пурпур и пристајало. Почев од првих прослава Савиндана у конаку Господар Јеврема на месту потоњег хотела Дубровник, а данашње Raiffaisen банке, па до великих сала, само се форма прослављања мењала, али је суштина Милошевог наума остала иста. Радило се наиме о преношењу будућим поколењима да, као што владика Николај рече, Сава „... није ходао по свету да прославља српски народ, но да прославља Христа, љубав над љубављу“[2]. Зашто је ово било битно? Било је битно да би се наука Свветог Саве – светосавље схватила као православље, а не као политичка иделогија која представља органон богоборне идолатрије сопственог племена. Вазда сведочећи Христа, Свети Сава је задобио део универзалности којом је хришћанство прожело прво Римско Царство, а затим и цели свет. Полазећи од тога да више нема Јудејина ни Јелина [3] него је све Христос, Св. Сава нам је у аманет оставио обавезу да сведочећи животом веру у Васкрслог, своје искуство живог Бога поделимо и са другима не гледајући на то да ли ко долази са Запада или Истока, не гледајући шта је, већ какав је. Оставио нам је у залог, како рече отац Јустин,  да му будемо његови потомци по „јеванђелском револуционарству“ [4] тако што ћемо прећи Рубикон омеђености сопствене тварности.

Тада ће нам бити јасно зашто је Свети Сава камен међаш нашег јестества. Евхариситјски, целим бићем ходећи за Светим Савом и ми ћемо се наћи на путу за Кесарију Филипову. А тада, тада ће срце отворено за Животодавца непогрешиво препознати Сина и одвести нас Оцу. Онда ћемо доћи до пуне афирмације нашег људског достојанства. Не престајући да будемо људи, постаћемо прави наследници Саве, сина Ане и Немање, постаћемо браћа Господња.