Простор око манастира покошен, коров очишћен, а на белом столњаку славски колач и воштаница. Неколико верника громогласно поју Христос Воскресе, а затим јако пљени свободитељ.... И са понеком сузом радосницом стари Архимандрит тресијски отац Јован кади светињу око чијих рушевина је некада давно као дете чувао своје стадо. Кади, а из очију навире река суза па ће у једном моменту: Ех, да сам само мало млађи била би ово најлепша светиња Космаја, а и пут бих пробио до Кошутице....
Затим резање колача од пароха сопотског Љубише Смиљковића протојереја ставрофора. Колач за следећу годину узима парох неменикућски јереј Горан Лукић. Послужење и полако паковање за одлазак. Над кулом без стражара и светињом без монаха, храстове и букове гране поново савише своје крошње као и много година раније, да сачувају што се сачувати може. Но и они неће издржати много и њих су године савиле, баш као и старог архимандрита.
протојереј – ставрофор Љубиша Смиљковић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/1640-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D1%80%D1%81%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%99%D0%B0%D0%BD%D0%B0#sigProIdbee68fb533