Храм Пресвете Богородице Каленићке окупио нас је 5. и 6. октобра 2008. године под свој кров да прославимо шест векова постојања манастира, његове мисије, значаја и улоге у животу Цркве и српског народа, што све лепо, научно и стручно поткрепише умни људи тада, у конаку манастира, на научном скупу од чијег рада настаде овај Зборник. А ево, овај други храм науке, Српска академија наука и уметности окупи нас данас под свој кров да промовишемо исти Зборник и да кажемо неку реч о њему али и о манастиру Каленићу.
О манастиру Каленићу кроз шест векова његовог постојања многи су писали. Настало је неколико књига, путописа и записа све са жељом да се сачува од заборава да се пронесе слава манастира и његова духовност, историја, архитектура и сликарство, како би се кроз све то показало да српски народ није репа без корена, да није изникао за ноћ као печурка, да није дивљи народ како нас поједини данас етикетирају, већ да смо народ који је у потпуности сазрео да још у 12. веку има своју самосталну државу, Цркву и школу, да има писменост и просвећеност, да је и тада овај народ стварао дела која су била и јесу још и данас за дивљење сваког културног човека и народа.
Тој скупини књига придружује се и овај научни Зборник о коме ће стручнији и позванији од мене рећи више и боље. Но ја се ипак усуђујем рећи, да до сада речено и написано о манастиру Каленићу није ни издалека све. Верујем да ће досадашња знања млађе генерације допунити, али, такође, сигурно знам да ни они који сада стасавају, неће моћи без онога што је до сада речено и написано о Каленићу. Зато мислим да је овај зборник велика драгоценост како за наша, тако и за будућа сазнања и даља истраживања, јер у себи носи прегршт нових открића сабраних на једном месту.
И поред свега до сада казаног и написаног о манастиру, он, ипак, остаје наша вечита прича никад до краја испричана и завршена. Каленић видим као најлепши плод и синтезу свега онога што се створило и родило у српском народу у доба Немањића из области архитектуре, сликарства и уметности и онога што се родило у доба Лазаревића, па и до наших дана. Зато би се, можда, могло рећи да је историја манастира Каленића у неку руку наша биографија. Његов дух који траје шест векова крепио је наше претке а крепи и нас данас у овим смутним временима, а тако ће бити, надам се, и у будућим. Он нас подиже да гледамо горе, одакле нам долази Светлост и осветљава нашу таму. Он нас упућује у Царство Божије што и јесте његова мисија овде на земљи. Он је прво храм Божији који сабира људе жедне и гладне Речи Божије, жедне и гладне Истине, Правде и Љубави Божије и људске, па је тек онда храм културе, архитектуре, писмености и уметности, што се не може и не сме занемарити.
Мислиоци су често истицали да су храмови слика универзума. Заиста, храмови су сабирна и саборна места, домови за све, станишта и коначишта свих: живих и мртвих. У њима разговарају преци, савременици и потомци. Ту се укрштају векови и времена, додирују и прожимају прошлост, садашњост и будућност. Манастир Каленић и данас опомиње савременог човека да не заборави наслеђе које је примио и своје корене на којима је поникао који су га сврстали у породицу културних народа. Каленић је за ових шест векова давао себе свима, па ће тако бити и у будуће. За ових шест векова његовог постојања он је кроз Литургију најбоље беседио да заједница Бога и људи најбоље чува човека од духа овога света који неће другога поред себе.
Савремени човек из дана у дан све више губи свако осећање за другог, за претке, за културну прошлост и традицију. У његовој свести прошлост и савременост се скоро искључују. Модерни човек све више постаје самозатворена и самодовољна монада. Све више се отуђује од савременика, све мање мисли на потомке и будућност. Духовна криза потреса скоро цео свет. Људска личност и њено достојанство се разарају и скрнаве до неслућених размера. Озбиљно се наговештава и могућност промене саме људске природе. Духовна, културна и религиозна блага се претварају у робу и скупоцени тржишни производ. Зато, можда, није неумесно поставити питање: да ли ће, са становишта идеала и вредности цивилизације која убрзано надолази, све традиционалне и досадашње културне и духовне вредности имати какву вредност? Да ли ће бити историјског памћења и сећања, и какво ће оно бити?
Таквој постисторијској философији живота још увек се одупиру наши, на првом месту манастири, међу којима значајно место заузима манастир Каленић који нас ево шест векова окупља, сабира, сведочи и говори о заједници Бога и људи. Он нам самим својим постојањем и неким тајанственим гласом говори и шапуће да ништа у свету не може да постоји само за себе, да нико сам себи није довољан, да су други и друго за нас неопходност, да сви људи и све што постоји треба да буде спасено и сачувано, да сви људи и народи треба међусобно да сарађују, да се воле и поштују, помажу и богате једни друге, да размењују своја духовна и културна блага, да имају самосазнање како је овај свет заједнички дом – својеврсни храм кога треба да поштују и о њему да се брину.
Такву философију живота не могу да васкрсну мртве ствари и предмети. То могу да остваре само простране и широке душе. Душе надахнуте вечним и божанским. У срцима и душама чији су садржаји љубав и доброта, вера и поверење у другог – другог у вертикали и хоризонтали – где има места за све и свакога: за претке, савременике и потомке, за Бога и човека, за истомишљенике и неистомишљенике. Док у празном и скученом срцу нема места ни за кога и ни за шта, осим за очај и безнађе. Од овога се наш човек чувао и испуњавао себе тиме што је хрлио у наше светиње, а боравак у храму, кроз доживљај Свете Литургије, који га је везивао за небо, сједињавао и уједињавао са другима, док су га Светитељи са зидова миловали својим молитвеним погледима и тако чували од очаја и безнађа.
Можда је у праву руски философ Николај Фјодоров када је рекао да су храмови и манастири идеални "пројекти" и "програми" света и живота јер настоје да од подељеног и разједињеног човечанства изграде свечовечанско братство и културу. Ако је то тачно, зар игде треба чешће одлазити него у наше храмове и манастире? Зар нам они самим својим постојањем о смислу и циљу живота не говоре више него многи религиозни и философски системи? Говоре. Само их треба претходно упознати и научити њихов језик.
Тим језиком проговорио је и овај зборник радова који је настао добротом, љубављу и трудом аутора. Ја сам врло срећан и задовољан што се овај зборник радова придружује библиотеци оних зборника са научних скупова посвећених Сопоћанима, Студеници, Манасији, Милешеви, Дечанима, Ариљу, да споменем само неке, који су такође настали поводом значајних јубилеја, као и овај Каленићки о његовом шествековном постојању. Знамо да је историја Каленића дуга и залази у различите епохе у којем је делио судбину свога народа и Цркве; рушен, пљачкан, страдао и васкрсавао и тако делио историју српског народу на подручју Епархије шумадијске а и шире.
Генерације монаха, архијереја, државника, добротвора и приложника старале су се, уз велика одрицања, да се ова светиња очува и обнови, како градитељски тако и духовно. У свом вековном памћењу Каленић никог од њих није заборавио. Памти, додуше, и оне који су га рушили и отимали му имовину. Зато ће манастир Каленић памтити и љубав и труд аутора овог зборника чији је допринос од изузетног значаја за даља проучавања манастира, док ће у исто време сведочити да је и ова наша генерација дала свој допринос да отргне од заборава оно што је проток времена учинио и да, такође, подсети будуће генерације да се и оне посвете овом драгуљу какав је Каленић, који је током векова с разлогом уживао изузетан углед. Овај зборник радова је наша воштаница Каленићу и знак наше захвалности за његово постојање и опстојање, што је био са нама и ми с њим.
Још једном моја искрена благодарност ауторима као и Српској академији наука као организатору и свима који су препознали значај овог јубилеја и нашу идеју да га литургијски и научно обележимо.
