У беседи на јеванђелско зачало Преосвећени указује на веру која је основа свега живота нашега, помоћу које се спасавамо. Свети апостол Павле каже да убедљивост апостолске проповеди није у јачини философских аргумената већ у испољавању силе Духа Божијег. Христос се свакоме који се дотакне Њега – Вечнога живота у дубини нашега бића дотиче, буди и покреће све што је способно за вечни живот. Али слушајући речи у којима звучи истина, речи које у нашој души откривају осећање лепоте, оздрављења, очишћења, преображаја, које нам преносе смисао који раније нисмо знали, макар крајичком душе дотичемо искуство ове крвоточиве жене, искуство онога који проповеда, саборно искуство Цркве које се кроз њих изражава. То није лаковерност. Ова вера је икуство породице, то је искуство парохије, искуство Цркве. И у неком тренутку томе се додаје још нешто; у сваком од нас постоји делимично знање о Богу, које се испуњава само једним, као што се у Јеванђељу каже: “Бога нико није видео, али Син, Који почива у недрима Очевим, Он нам Га је показао…” На крају крајева примајући речи једни од других долазимо до максимума, где нико од нас не може да каже последњу реч: Ову реч говори Христос. Али није да Он говори речју – Он јесте Реч (''реци реч и оздравиће слуга мој'').

Беседа епископа шумадијског Г. Јована у цркви Свете Петке у Крагујевцу