Мирис тамјана који се ширио по црквеном дворишту и дечије молитвене песмице “Кажи мени ђаче…”. Литургија тече, вероучитељица Јелена са осмехом на лицу посматра своју дечицу а деца поју и славе Бога. Побожно, са трептајем и страхом Божијим у својим окицама приступају светом причешћу. Сусрет са Христом,  радост, неизмерна радост… Христос се уселио у њихова чиста срца. Гледају ка олтару а затим ка срећним мајкама. Сузе: топле мајчинске сузе које разнежују својом мирноћом и освежавају својом снагом. Од првог дана родитељске радости мајчино миловање, тепање и успаванка мило делују на на душу дететову. Пре него ли изговори прву реч, дете осећа душу своје мајке, осећа њeну веру, њену љубав, радости, али и њене туге и зебње. Радује се радошћу и пати болом својих родитеља.

“Драге мајке,

Негујте душу свога детета јер ни саме не знате колико је судбоносан ваш удео у њиховим животима, њиховом спасењу, јер у њихове душе уносите онај вечни божански ред и склад којим дише читава творевина. Не пропусти ни једну прилику да не мислиш о овоме, јер ће та мисао хранити дететову душу а и тебе саму. Када одрасте сетиће се твојих речи и свога детињства, па ће жедно знања и истине запитати: је ли мајко, како ово и зашто оно?

Буди храбра!

Осмехом и снагом своје љубави одагнај све његове страхове.Будите благословене мајке српске и нека су благословена дечица ваша!”, речи су оца Љубише којима је завршио своју проповед, а онда је додао: “И без мене, и без тебе све ће опстати на своме месту, али без добре мајке нема доброг хришћанина и човека”.