И да се најпре и пре свега захвалим Богу што Светога Саву можемо поново славити као што смо то чинили вековима. Многи би народи дали све што имају да су у својој историји имали једно овакво дете, овакву личност, Божијег човека, мудраца, учитеља, дипломату, државника, писца, песника и пре свега истинског човека. Оно што је код њега прво и последње, најосновније и вечно, то је да је био истински, изворни, аутентични човек, велики човек, Христов човек. Он је био идеал на коме је наш српски народ обликовао, утрасирао и одредио пут нашем националном бићу, и то баш онда кад се наша народна душа први пут устумарала на раскрсници између два света, Свети Сава ју је одлучно повео путем Богочовека Христа. Од смртног он је нашу душу окренуо ка бесмртном, од временог- вечном, од човечанског ка Богочовечанском. Он је тај који је први застао над питањима шта је то живот?, шта је то смрт?, и зашто нам се уопште даје живот ако се завршава смрћу?, и не само застао већ и понудио нам један целовит и потпун одговор и решење за превазилажење тог јединог реалног и за човека најкомлекснијег проблема и перипетије, а која се зове смрт. Тај одговор јесте богочовек Исус Христос, савршени Бог и савршени човек. Пробамо ли да замислимо савршенијег Бога од Њега, нећемо успети, пробамо ли да замислимо савршенијег човека, узалуд ћемо потрошити време. То је био Темељ и Начело на коме свети Сава оснива прву српску државу, прву просвету, културу, науку, здравство и сваку тада актуелну институцију. Државу која тада по први пут добија своју личну карту, јасан и у читавом тадашњем културном и цивилизованом свету препознатљив идентитет. Утемељује просвету као просвјешченије, као светост и светитељство, образовање као поновно васпостављање изгубљеног образа Божијег у човеку и васпитање као васцело храњење читавог човековог бића, како тела тако и душе. Државу и културу које се до дана данашњег ни један живи Србин не би смео постидети, а нажалост има их и таквих. Насупрот путу дезинтеграције и растакања свих вредности, духовних, културних и материјалних, које баштини наш народ, а на коме се данас нажалост налази наше друштво и наша држава, стоји пут Светога Саве, пут интеграције и сабирања свих тих вредности.

А на којим темељима је основана данашња европска и светска култура и цивилизација, цивилизација хуманизма и ренесансе, на темељу који се зове човек и максими да је исти мера свих ствари, видљивих и невидљивих, оних који јесу да јесу и оних који нису да нису. Европски човек је мера свих ствари, европски човек који заједно са Ничеом кличе Бог је мртав!, а насупрот коме стоји човек који заједно са светим Савом каже да је Богочовек мера и критеријум свега створеног и да је у заједници са Њим човек вечно жив. Постоји један натпис на коме пише Бог је мртав, у потпису Ниче, а са друге стране Ниче је мртав,у потпису Бог. Европски човек је избацивши Бога из свог света и живота, по логици ствари сам себе прогласио за бога, али бога који робује многим мртвим стварима, многим идолима. Па какав је то бог који је уједно и роб. Нема сумње да Европа не пати од атеизма него од политеизма, не од немања богова, већ од премногих богова. Изгубивши правога Бога, она је своју глад покушала да засити многим лажним боговима. Од науке и њених хипотеза створила је идоле, од технике и њених изума створила је идоле, од религије и њених представника створила је идоле, од политике и њених идеологија створила је идоле, од моде и њених манекена створила је идоле. Наука је уместо културе духа и мишљења успоставила идеал практичности и утилитаризма, и уместо да буде под контролом философије и етике, наука је измакла контроли. Она је изгубила душу и постала апарат за бољи живот простодушне приземности, материјалног комфора и изобиља анималистичких афинитета. И у таквом стању робовања многим мртвим стварима, дешава се апсурд над апсурдима, да човек себе проглашава слободним бићем. Човек преумљује да знање без смисла и ученост без морала не вреде ништа. И када такав човек греши он греши по природној неопходности, никада није он сам крив, јер грех и кривица подразумева да постоји Бог, јер је грех –грех пред Богом, а ако Бога нема, онда нема ни греха, нема ни кривице, ни злочина, ни одговорности, укратко све је дозвољено. По законима природе човек је приморан да чини зла дела када је у питању биолошка и економска егзистенција, те се човеку не могу срачунавати греси и он се не сме оптерећивати лажним представама о подметању другог образа кад му ошамаре први, он по природним законима није у стању то да испуни, кличу атеистички и хуманистички мислиоци. И како би рекао један наш савремени философ и математичар, наше друштво и свеукупна цивилизација болује од једне болести која се зове акразија. А то је дебаланс између интелектуалне одлуке и њеног самоспутавања,тј. то је човек који зна начела ума и духа, и уме да на логици и етици заснује своје одлуке, али поступа по страстима те је такав, како каже Аристотел, слабић. И такав човек тражи да по својим принципа и начелима устроји свет, незнајући да би се исти, у моменту претворио у хаос, каже велики Достојевски.

Будемо ли наставили тако коритом логике видећемо да хуманизам неумитно води нихилизму, нихилизам Ајншајновом релативизму, а релативизам је отац анархизма. И као што од човека остане леш када се из тела извуче душа, тако и од Европе остане леш када се из ње истера Бог. Још је видовити Достојевски, пре стотину и више година пророковао да се зграда европске културе мора срушити јер је зидана попут Вавилонске куле, без Бога. Још је рекао “Ја хоћу да идем у Европу, и знам да идем на гробље”. Европа, бар у високим представницима своје мисли, одбацује Христа, јер ће једино тако човечији ум моћи достићи изванредне резултате, а ми смо зна се већ дужни подражавати Европу. И зато данас врло често чујемо лажну дилему, која нам се стално подмеће, да са кандилом не можемо у Европу, него једино и само са компјутером. И зато ми и у данашње дане поново преживљавамо то егзистенцијално питање бити или не бити човек, када су нас притисли, када нас даве, а ми треба да останемо исправни и усправни као људи и да гледамо у лик Светог Саве. То је заиста тешко али то је најдостојније и најбоље, то је највећа битка и борба коју водимо. То једноставно значи да у таквом времену будемо људи, да будемо слободне личности, карактери, да будемо свесни али и савесни. Треба да нам буду идеал људи, не они који знају да владају и командују, већ они који су добри, честити и поштени, што је у светској политици нажалост најмање потребно и давно занемарено.

Таква је у главним цртама култура европског и савременог човека, којој ми као безглави, некритички и нерационално хитамо, као у неком стаду. Док култура светосавског човека сва почива на Богочовеку Исусу Христу.Ту нити се Бог потцењује на рачун човека, нити човек на рачун Бога. Ту се остварује идеална равнотежа у којој Бог ради, а човек сарађује, Бог ствара човеком, а човек ствара Богом. Циљ светосавске културе јесте да што више божанског унесе у човека и свет око човека, другим речима да оваплоти Бога у човеку и свету, и да кроз јеванђеоске врлине човек стекне власт над собом, потпуно преобрази себе и укроти природу у себи и око себе. Бити светосавски православан значи борити се непрестано са страстима и гресима у себи. Стога је светосавска култура култ Христу Богу, служење Христу Богу, јер једино кроз њега метафизичко тј. небеско постаје историјско, односно земаљско. И као што не може бити лозе без чокота, тако и ми нећемо добар род донети ако се одвојимо од Христа који је чокот, него ћемо без Њега усахнути и нестати. Чак су и многи мислиоци атеистичке провенијенције, којих данас у свету има свега један и по посто, попут Бељинског и Ренана, савременика славног Достојевског, који је у овом времену срамно и свесно скрајнут као хришћански мислилац, чак су и они као велики безбожници објавили и признали, после великог броја својих безбожних дела, да је Христос ипак идеал човечије савршености, недостижан тип, који се не може више поновити чак ни у будућности. Стога светосавље јесте, наше аутентично православље и христославље.

Св. Сава је највећи српски просветитељ, јер је највећи српски светитељ. А просвета је само пројекција светости, светитељ светли и тиме друге просвећује. Просвета је условљена светошћу, без светости нема просвете. Једном је Исидора Секулић своме колеги из Француске, који је тврдио да су Светитељ и геније исто, одговорила да је Светитељ већи, јер не мисли као геније, да је достигао врхунац свог усавршавања. Црквенословенска реч просвјешченије, и значи просветљење. Просветљење Духом и истином. Свети Сава је Духом Светим пре свега родио и препородио себе, па онда и своју духовну децу Србе. Просвета без Бога је хуманистичка просвета и она човека дегенерише у човечуљка и патуљка, да не кажем у Дарвиновог мајмуна, или у неког половичног човека сведеног само на чула, само на разум или само на вољу. Све неки разломци од човека, а никако интегралан, цео и спасен човек. То је мрачна просвета, просвета која је и нас Србе делимично кроз доситејевштину захватила. И под трагичним утицајем доситејевштине европска хуманистичка просвета је створила у нас и вештачки наметнула сукоб између Цркве и школе, Цркве и науке, који је за наш народ значио катастрофу, од које још дуго не можемо да се опоравимо. Јер кад код смо скренули са светосавског пута, морали смо да страдамо, да би смо се опет на њега вратили. Да се то не би десило данашњим потомцима светога Саве тј. нама, потребно је да се сваки од нас испуни светосавским духом да се вратимо под окриље своје свете Цркве у наручје Христово, пре свега својим начином живота, а не само декларативно, како би наш човек, наша породица, наше друштво и наш народ, у свим областима друштвеног живота делао по светосавским начелима.Урадимо ли то, наш народ ће вечно бити записан златним и неизбрисивим словима у вечним летописима и неба и земље, летописима које мољци не могу нагристи, ни разбојници украсти и уништити. “Заволите Бога као што Он заволе нас”, каже Свети Сава у кондаку Св. Симеону који је он написао, и то је његова порука Српском и сваком народу. Пробајте да размишљате и да живите на другачији начин, богочовечански начин, рекао би нам данас Свети Сава. Покајте се већ данас за своја сагрешења, јер не знамо да ли ће бити сутра. Држите се Правде, Истине и Слободе у Христу, јер се и Свети Сава определио у свом тешком времену за трајне и непролазне вредности хришћанске Византије, а могао је да се определи за вредности које и данас доминирају светом, за богатство Ватикана, за лепоте Париза и за моћне силе са Запада и Истока. Зато Светога Саву данас славе и на Истоку и на Западу, у Русији, у Далмацији, Италији, славе га Грци, славе га на Аљасци, Јапану, Јужној Америци, Африци. Неки маловерни ће рећи да је то можда фантазија и утопија, али пробајмо пре сваке приче и проповеди, и политичари и професори и свештеници, да све ово покажемо на самима себи, па ћемо видети да то није утопија, већ једини истински и могући начин живљења и опстанка овде на земљи и у вечности. Свети Сава је тога потврда, јер је он то у свом животу, и у своје време оваплотио, остварио и учинио реалним, показавши нам да може. Да није лако, али да може. Можемо решити многа овосветска питања, социјалне проблеме, као што су сиромаштво, људска права, морал, али шта ћемо са смрћу. То су све привремени проблеми, а човек је вечно биће. Можемо сутра добити на лутрији, а не доживети прекосутра. Зато стичимо вечне вредности, јер се приближило Царство небеско, како кличе пророк Јован Крститељ, а затим и сам Господ Исус Христос.

Нека би ово данашње славље и ово саборовање око Светог Саве било нама свима пример да се угледамо на њега у изграђивању карактера, образа и савести, знања и мудрости, али пре свега човечности и богочовечности. И како каже наш песник Алекса Шантић, који је сигурно то научио од Светога Саве, “Ми пут свој знамо-пут Богочовека”. Ми смо сад на том тешком путу, распетом, крстоносном и зато нам као народу није лако, али путу достојном и сигурно нећемо напустити тај пут, јер са собом имамо Светога Саву, али нас тај пут скупо кошта. Нека би Господ Бог молитвама светога Саве дао да тако и буде.

Желим Вам свима срећну Славу, посебно нашој деци, да буду лепи, паметни и мудри као наш Свети Сава, наше најлепше српско дете.

Захвалио бих се овом приликом музичкој школи Марко Тајчевић, директору Саши Станковићу, професорима и деци, као овогодишњим рекао бих достојним домаћинима ових свечаности, на одличној сарадњи коју гаје према нашој светој Цркви, и нека им Бог да, да као такви дуго трају.

Добро дошли и хвала Вам на пажњи!

Јереј Жељко Ивковић