Колико је овај врли Архијереј учинио за нашу Свету Цркву и Епархију на којој је пастирствовао, подсетио је у својој беседи након одслуженог парастоса његов наследник Владика Јован, указујући колико је одговорна и крстоносна епископска служба. О животу и раду Владике Саве најбоље нам говори време у којем је он живео и делао као неуморни трудбеник Господњи. А време које нам долази још више ће показати каквог смо Архијереја имали. Владика Сава је био човек Цркве, и сав свој живот посветио је Цркви. Храбро је сведочио Христа не само речима него првенствено својим делима, и као таквог га је Бог наградио многобројним талентима. Његов научни рад на пољу Историје српске цркве и пољу Литургике, и дан данас предстваља непроцењив допринос хришћанској науци, рекао је Владика Јован.

Беседа епископа шумадијског и администратора крушевачког Г. Јована

БИОГРАФИЈА ЕПИСКОПА САВЕ ВУКОВИЋА

Др Сава (у свету Светозар Вуковић), епископ шумадијски, родио се у Сенти 13. априла 1930. године. Основну школу и нижу реалну гимназију завршио је у Сенти, Богословију Светог Саве у манастиру Раковици 1950, а Богословски факултет у Београду 1954. године. За суплента Богословије Светог Саве у Београду постављен је 1958. године. Школску 1957/58. годину провео је на постдипломским студијама на старокатоличком богословском факултету Универзитета у Берну (Швајцарска) радећи, у исто време, на докторској дисертацији Типик архиепископа Никодима код ментора професора др Лазара Марковића. На Богословском факултету у Београду докторирао је 15. маја 1961. године.

Патријарх српски Герман замонашио га је у манастиру Ваведењу у Београду 3. новембра 1959, а 4. децембра исте године рукоположио у чин јерођакона. За викарног Епископа моравичког изабран је 20. маја 1961. године. У чин презвитера рукоположио га је патријарх српски Герман 3. јуна и произвео за протосинђела. У чин архимандрита произвео га је 24. јуна митрополит загребачки др Дамаскин (Грданички). За епископа моравичког хиротонисали су га, у београдској Саборној цркви 23. јула 1961. године, патријарх српски Герман, епископ бачки Никанор и епископ банатски Висарион.

Као викарни епископ предавао је на Богословском факултету у Београду литургику са историјом уметности од 1961. до 1967. године.

За епископа источноамеричког и канадског изабран је 1. јуна 1967. године и на овој катедри остао је до 13. септембра 1977. године. Свети архијерејски сабор изабрао га је за епископа шумадијског 21. маја 1977. године.

Као епископ шумадијски др Сава је представљао Српску православну Цркву у комисији за припрему Светог и Великог сабора православне цркве у Женеви (1979-1991) и у дијалогу са Римокатоличком црквом (1980-1991). Учествовао је у раду више међуцрквених организација и скупова.

По жељи Светог архијерејског сабора и Синода администрирао је следећим епархијама: Источноамеричком и канадском (1977-1978), Жичком (1978), Банатском (1980-1985), Темишварском (1980-1996), Средњезападноамеричком (1986-1988), Западноамеричком (1986-1988) и Бачком (1988-1990).

У Шумадијској епархији епископ Сава је започео градњу више од стотину нових храмова. Преко педесет нових цркава је осветио и данас су у богослужбеној употреби. Као личну задужбину подигао је цркву Светог великомученика Георгија у Вишевцу, родном селу Карађорђа Петровића. За време његовог управљања Шумадијском епархијом обновљено је више манастира, међу којима су Никоље рудничко (XV век), Петковица у Страгарима (XIII век), Павловац и Кастаљан на Космају (XV век) и Брезовац на Венчацу (XV век). Његовим залагање манастиру Каленићу враћен је репрезентативни конак који је држава национализовала после Другог светског рата. У овом манастиру основао је Епархијску ризницу и библиотеку. У Крагујевцу је подигао нови Епархијски центар.

Оснивач је више епархијских фондова за финансирање грађевинске делатности, стипендирање свештеничких кандидата, за бригу о пензионисаним свештеницима. Дом за децу Светог Јована Крститеља (Топола, Дивостин), амбуланте у селима Клока и Цветојевац, Добротворни фонд Човекољубље, само су неке од установа које су се под надзором епископа Саве, бавиле харитативним радом. У Крагујевцу је 1997. године, на његову иницијативу, основано одељење београдске Богословије, које је 2000. проглашено самосталном Богословијом Светог Јована Златоустог. У конаку манастира Јошанице радила је неколико година духовно-просветна установа, а у оквиру ње и летња школа црквеног појања Корнелију у спомен.

За време архипастирске службе у Америци основао је четрнаест нових парохија и један манастир, а седиште Источноамеричке и канадске епархије пренео је из Кливленда у Еџворт.

Током шеснаестогодишњег администрирања Темишварском епархијом, која је увек заузимала врло високо место у црквеној организацији Срба северно од Саве и Дунава, и по томе што су на њеном челу биле угледан духовне старешине, епископ др Сава је основао више православних црквених општина (Дента, Рашица, Улбеч). Нарочито се старао о очувању и обнови чувених српских манастира Базјаш, Бездин, Златица, Кусић, Свети Ђурђе на Брзави. Поред тога што је рукоположио близу двадесет младих свештеника, обезбедио је богословско школовање и стипендирање за више од педест српских младића из румунског дела Баната.

Епископ др Сава почео је да се бави научним радом још као апсолвент теологије, и то из области Српске православне Цркве, литургике, химнографије. У расправама посвећеним историји Српске Цркве користио се грађом из Државног архива у Београду, Митрополијско-патријаршијског архива у Сремским Карловцима, документима Патријаршије и Музеја Српске православне цркве у Београду, Српске православне цркве у САД (Либертивил), Руске митрополије у Њујорку, Архива Српске академије наука и уметности у Београду. Радове из историје и литургике објављивао је у нашим и страним часописима и листовима. Дело Историја Српске православне Цркве у Америци и Канади 1891-1941 (1994, на српском и енглеском), написао је на основу архивске грађе из домаћих и страних архива. Књига Српски јерарси од деветог до двадесетог века (1996), најпотпунији је извор података о нашим архијерејима, а допуњена је књигом Гробна места српских архијереја објављеном 1999. године. Издао је и Писма Патријарха Георгија Бранковића са коментарима (1994).

Као епископ моравички био је покретач излажења часописа Српска православна црква - њена прошлост и садашњост / Serbian Orthodox Church - Its Past and Present, на српском и енглеском језику, као и новина Српске патријаршије Православље, чији је одговорни уредник био од првог до седмог броја, до одласка на нову дужност у САД. Глави уредник Гласника, службеног листа Српске православне Цркве, био је од јуна 1966. до јула 1967. године.

По доласку у Америку, 1. јануара 1968. године, покренуо је часопис Источноамеричке и канадске епархије Стаза православља, који је касније постао званични лист Српске православне Цркве у САД и Канади. Поводом 750 година самосталности Српске православне Цркве (1219-1969) уредио је споменицу под насловом Седам и по столећа Српске цркве, на српском и енглеском језику (Кливленд, Охајо). Две године касније уредио је Календар Српске православне Цркве у Америци и Канади за 1971. годину.

По доласку у Шумадијску епархију, покренуо је епархијски лист Каленић (1978), који и данас излази шест пута годишње. У овом листу објавио је многобројне ауторске, али и непотписане краће прилоге и преводе црквених песама и текстова са црквенословенског језика. Под именом Каленић основао је и Епархијску издавачку установу, која је за две деценије објавила преко 120 наслов, међу којима се налази дванаест Минеја, први пут штампаних код нас, затим Симфонија Старог и Новог завета, као и репрезентативна монографија манастира Каленића, аутора Драгиње Симић Лазар. Увео је и праксу (од 1997) да се повремено објављују потпуни епархијски шематизми.

Као администратор Епархија банатске и бачке обновио је некадашње часописе ових епархија, Банатски весник (1981) у Вршцу, након педест година, и Беседа (1989) у Новом Саду, после деветнаест година неизлажења.

По одлуци Светог архијерејског синода уредио је Цркву, календар Српске патријаршије за 1981, 1982. и за период од 1996. до 2001. године. Био је главни уредник споменица Српске православне цркве посвећених Патријарху Арсенију III Чарнојевићу и Великој сеоби 1690. године и Спаљивању моштију Светог Саве. Као члан редакционог одбора и аутор прилога учествовао је у припреми и писању књиге Сто најзнаменитијих Срба. Радио је на организовању научног скупа посвећеног животу и делу Митрополита Михаила. Био је и главни и одговорни уредник Енциклопедије Српске православне цркве и Шематизма Српске патријаршије.

За дописног члана Српске академије наука и уметности Епископ др Сава (Вуковић) изабран је 1997. године.

Матица српска га за члана сарадника бира 1991. године, а стални члан постаје 1995. године. Био је члан Лексикографско-библиографског одељења и Темишварског одбора. Такође је био и уредник за област црквене историје у Српском биографском речнику, капиталном научноистраживачком пројекту Матице. Поред тога што је учествовао у формирању азбучника, допуни литературе новим изворима, редиговању припремљених одредница, сам је написао око девет стотина биографија. Помогао је више пројеката Темишварског одбора. Одричући се ауторских и уредничких хонорара, уписао се у ред Матичиних добротвора.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на редовном заседању 2001. године одликовао је епископа др Саву орденом Светог Саве I степена поводом четрдесетогодишњице архијерејске службе, у знак признања за четрдесетогодишње самопрегорно и успешно архијерејско служење Светосавској Цркви својој, као и за научни рад у духу православља којем је даноноћно посвећивао све Богом дате му таленте.

Умро је 17. јуна 2001. године. Сахрањен је у крагујевачкој Саборној цркви.

БОГОСЛОВСКО-ИСТОРИЈСКИ РАДОВИ ЕПИСКОПА САВЕ ВУКОВИЋА

У СПОМЕН НА ДЕСТОГОДИШЊИЦУ УПОКОЈЕЊА ЕПИСКОПА САВЕ ВУКОВИЋА, ШУМАДИЈСКА ЕПАРХИЈА, ПО БЛАГОСЛОВУ ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ ГОДПОДИНА ЈОВАНА, ОБЈАВИЛА ЈЕ КЊИГУ У КОЈОЈ СЕ НАЛАЗЕ ИЗАБРАНИ НАУЧНИ РАДОВИ БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ ВЛАДИКЕ САВЕ КОЈИ СУ ОБЈАВЉЕНИ У ПЕРИОДИЧНИМ ПУБЛИКАЦИЈАМА. У КЊИЗИ ИЗАБРАНИ БОГОСЛОВСКО-ИСТОРИЈСКИ РАДОВИ ЕПИСКОПА САВЕ ВУКОВИЋА, КОЈА ЈЕ ИЗАШЛА ИЗ ШТАМПЕ 17. ЈУНА 2011. ГОДИНЕ, НА ДЕСЕТОГОДИШЊИЦУ УПОКОЈЕЊА ВЛАДИКЕ САВЕ, НАЛАЗЕ СЕ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТОВИ:

 БОГОСЛОВСКО-ЛИТУРГИЧКИ СПИСИ

• Гле, крстом дође радост свему свету
• Син Божји постаје Син Дјеве
• Хиландарско просвећење
• Слављење празника Телесног рођења Господа, Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа
• Богослужбена употреба Романових кондака данас
• Први превод Јерусалимског типика код Срба
• Заамвоне молитве
• Свештеничке униформе и одежде
• Свете мошти
• Како је у XI веку на Атону решен спор о посту
• Велики прокимени
• Византијске позајмљенице у службама светога Саве
• Подударност тропара светих Прокопија и Исидора са тропаром преподобног Симеона Мироточивог
• Три различита тропара и кондака светог праведног Стефана, деспота српског
• Неуспешни покушај издавања „Србљака“ између два светска рата
• О „Србљаку“ Српске књижевне задруге

ЦРКВЕНА ИСТОРИЈА – СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ПАТРИЈАРШИЈА

• Хришћанско просвећивање српског народа
• Српски патријарси
• Епархије и епископи Српске православне Цркве од 1920. до 1970. године
• Једнодушна воља за уједињењем. Обнова јединства Српске патријаршије 1918-1920. године
• Васпостављање редовног стања у Српској патријаршији
• Реорганизација Српске православне Цркве преко Саве и Дунава после Велике сеобе Срба 1690. године
• Стварање нове више јерархије после насилног уклањања митрополита српског Михаила
• Српски питомци на Халци у XIX и XX веку
• „Крвава литија“ у Београду 19. јула 1937. године
• Стање Српске православне Цркве првих година после Другог светског рата
• Успостављање канонских веза између Српске и Румунске православне Цркве после Другог светског рата
• Одузимање матичних књига од Српске православне Цркве
• Рад на ревизији и исправкама Светог писма Старог и Новог завета на српском језику
• Покушај патријарха српског Викентија да се објави потпуна историја Српске православне Цркве
  

СРПСКЕ ЦРКВЕНЕ ОБЛАСТИ И ЦРКВА У РАСЕЈАЊУ

• Да ли је Карловачка митрополија била аутокефална
• Да ли је Јефтимије Дробњак постао епископ бачки пре или после Сеобе
• Декрет цара Фрање Јосифа којим потврђује избор за патријарха Георгија Бранковића
• Два писма патријарха константинопољског Јоакима III патријарху српском Лукијану
• Покушај стварања Мађарске православне Цркве у току Другог светског рата
• Спасавање и збрињавање српске деце (из Шарварског логора) током Другог светског рата
• Српска православна епархија темишварска
• Прилог проучавању такозване Хрватске православне Цркве
• Стара Карловачка богословија није премештена у Загреб
• Попуњавање Епархије далматинско-истријске 1912. године
• Мешање Земаљске владе у Сарајеву у унутрашње послове Српске православне Цркве
• Избор архимандрита Фирмилијана за митрополита скопског 1899. године
• Исељавање Срба у Америку
• Стогодишњица култа светог Саве у Америци
• Допринос Михаила Пупина приликом организовања Српске Цркве у Америци
• Како је дошло до васпостављања Епархије будимљанске 1947. године
• Улога вероисповедних школа у очувању вере и нације
• Оснивање и први дани Шумадијске епархије
• Арондација Епархије шумадијске
• Како је текло грађење Нове јагодинске цркве крајем XIX века
• „Доправка“ конатичке цркве
  

СРПСКИ МАНАСТИРИ

• Брига Српске православне Цркве о подмлатку манастира Хиландара од 1920. до 1990. године
• Хиландарска писма епископа Мелентија митрополиту, односно патријарху српском Димитрију
• Облигација хиландарског проигумана Атанасија из 1747. године
• Настојатељи манастира Гргетега
• Рад патријарха српског Варнаве на обнови манастира Тресија и Павловца на Космају
  

ЦРКВЕНЕ ЛИЧНОСТИ

• Успомена на патријарха Германа
• Мисија јеромонаха др Николаја Велимировића у Америци 1915. године
• Четири писма епископа Николаја Велимировића
• Старање епископа жичког Николаја о Српској православној Цркви после Другог светског рата
• Покушај епископа жичког Николаја да се посмртни остаци Михајла Пупина пренесу у манастир Светога Саве у Либертивилу
• Ослобађање патријарха српског Гаврила и епископа жичког Николаја
• Измирење патријарха Гаврила Дожића са епископима Николајем Велимировићем и Иринејем Ђорђевићем
• Пет писама патријарха српског Гаврила из изгнанства
• Патријарх Гаврило и Богословски факултет
• Један запис о смрти и сахрани митрополита Стефана Стратимировића
• Карловачка богословија за време ректорства Илариона Руварца
• Писма архимандрита Илариона Руварца архимандриту, а потом епископу бачком, Митрофану Шевићу
• Краткотрајно службовање архимандрита Илариона Руварца у Темишвару
• Библиографија др Иринеја Ћирића, епископа новосадско-бачког
• Сећање на златоустог владику – епископа браничевског Хризостома
• Две сахране епископа будимског Георгија
• Радослав Грујић - племенити научник и свештеник Бога живога
• Архимандрит Кипријан Керн
• Филарет Гранић – свештеномонах чија је схима била доиста анђелска
• Архипастирство епископа Платона Атанацковића
• Уместо воштанице на гробу епископа Стефана Ластавице
• Николај Димитријевић, епископ темишварски (1728-1744)
• Два века трајања једне књиге. О Житију светих Симеона и Саве у издању епископа пакрачког Кирила Живковића из 1794. године
• Свети Стефан Пиперски
• Гроб епископа рашко-призренског Серафима је сачуван