Честитајући славу Епископ шумадијски је на почетку своје беседе говорио о значају жртве у нашем хришћанском животу, колико је битно да се жртвујемо једни за друге. Ако се жртвујемо за оно што је ваљано, честито и узвишено, можемо очекивати од Бога да наша жртва буде примљена, под условом да се она приноси из чистога срца, да све што чинимо не чинимо себе ради, него да чинимо за спасење своје и других људи. А то значи да спасење није искључиво у нашим рукама, у нашој моћи, него је по речима Светих Отаца у благодати Божијој, у рукама другога. Колико се за другога жртвујемо, толико ће се и Господ за нас жртвовати. Ако се жртвујемо само за себе, Господ неће од нас примити такву жртву, јер Господу не треба човек себичан.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

У другом делу беседе Владика Јован је реч о жртвеној љубави сместио у контекст Цркве, односно њене улоге о овоме свету. Из Владикиних речи произилази да не постоји ништа на земљи што се може мерити, а комоли и поредити са Црквом. Сви наши покушаји да Цркву сместимо у којекакве умне оквире и дефиниције на самом почетку остаће безуспешни. Дивну паралелу Владика проналази у одговору Светих Отаца, нарочито у речима Светог Јована Богослова и његовог учења о Богу. За Светог Јована Богослова Бог је Љубав. Пренесено на поље Цркве и учење Светих Отаца, и ми хришћани за Цркву можемо да кажемо да је она заједница љубави, како нам на то и указују литургијске молитве, између осталог истакао је Владика Јован.

После одслужене Свете Литургије пресечен је славски колач, а игуманија Евдокија са сестринством ове свете обитељи је припремила трпезу љубави.

ђакон Остоја Пешић