Рекох, као да нам се историја понавља. Данас нам поново чупају срце и отимају свету земљу косовску. Данас опет хоће моћници света да нам поруче да је моћ њихова у оружаној сили њиховој, а не знају да једину праву моћ има Бог, браћо и сестре, и не знају ону велику мисао нашег Владике и песника – Коме снага лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом. Зашто ово говорим? Зато што сам пре неколико дана са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејом био на Косову. Тамо се заиста поново збива страдална косовска битка.
Али, верујемо у Бога, верујемо у Мајку Божију, верујемо да ћемо и овога пута одолети. Насушно нам је неопходна молитва, јер она је изгледа једино средства са којим ми можемо данас изаћи пред ове овоземаљске моћнике. Потребна нам је молитва да их Бог уразуми да схвате да зло добра донети не може, да умудри моћнике овога света да нам не наносе немир, бол и тугу, а када сви говоре о миру и слози. Да их Бог умудри да схвате да смо и ми народ Божији као и они, да и ми имамо своје светиње, да имамо душу и осећања као и други народи.
Данас, о двестогодишњици овог храма и мученичког града Тополе, помолимо се Пресветој Богородици да сачува ову светињу, овај град и народ у њему. А сачуваће их Бог и Мајка Божија ако се будемо молитвено обраћали Њој чије су руке шире од неба и чије је крило веће и од неба и од земље. Знајте да у Њеном крилу има места за све народе, за све људе добре воље, људе који верују, људе који осећају да је човек икона Божија.
Ево, у овом храму, молитва се приноси два века. Кад бисмо ових две стотине година помножили са три стотине шездесет пет дана, колико их има у једној години, онда бисмо видели да је на десетине и десетине хиљада молитава од појединаца овде приношено. Онда бисмо видели да је милитва пред светињом овог храма чувала, и надамо се, да ће чувати овај народ.
Колико год да смо ми овде молитава принели, па да смо излили и онолико молитава колико је песка у мору, како каже песник, ништа то није према оном добру које је Мајка Сина Божијега учинила за род људски. Шта да кажемо, браћо и сестре, о молитвеним тајнама и исповестима које су само Богу знане, а које је народ за два столећа овде износио? Само невидљиви Бог, анђели, ове фреске на зидовима и свештенослужитељи знају колико је овде тајни изречено, колико је директних исповести човека према Богу било у овој светињи. Само они знају колико се личности овде духовно родило и постало члановима Цркве као заједнице Бога и људи. То ће, као што рекох, посведочити анђели Божији онда када Господ буде дошао да суди и живима и мртвима.
Богоносни оци наши који су молитвом живели, молитвом мислили, молитвено су нас образовали да када размишљамо о Пресветој Богородици знамо да нема уста људских, да нема речи и ума људског који могу да искажу захвалност Мајци Божијој. Једино ако имамо молитву као метод мишљења и живота, можемо се оспособити да достојно говоримо о Оној која је већа и од анђела, часнија од херувима и серафима, како певамо у Цркви Христовој. Искрена, чиста и права молитва рађа чуда.
Рођење Пресвете Богородице јесте једно од најречитијих молитвених чуда јер су је родитељи измолили у старости. Зато се у Богородичином кондаку и каже: Нероткиња рађа Богородицу и чуварку нашег живота. Ово нам говори да треба непрестано да се молимо и да се никога не бојим осим Бог и греха без покајања. А молитва је, браћо и сестре, моја и ваша духова веза са Богом, то је мој и твој разговор са Богом, то је приношење и даривање себе Богу. Док се молимо, ми разговарамо са Богом. А када престајемо да се молимо, ми разговарамо са самим собом, са сујетом својом. Тада не разговарамо са анђелом хранитељем, него са оним другим, палим анђелом.
Данас, о двестогодишњици постојања овога храма и овога града, замолимо Мајку Божију да чува род наш, да чува земљу нашу, али да чува и цело човечанство. Замолимо да у роду земаљском и људском процвета љубав без сенке, нада која неће поклекнути, вера без сумње. Нека би дао Бог да и ми молитвено наставимо оно што су овде преци наши започели градњом овог храма и овог града. Нека вас све Мајка Божија чува, води и благосиља.
