Преосвећени eпископ шумадијски Г. Јован је у својој беседи, пошто је крстио новорођеног хришћанина Луку Мићића, надахнуто говорио о животу као највећем дару Божијем који треба да чувамо, а не да га узалуд проживимо несећајући се ни јучерашњег, а ни “сутрашњег” дана. Бог од нас тражи уздарје, тражи да овај живот живимо онако како то доликује хришћанима како би задобили Царство Небеско, а то значи да живимо у црквеној заједници. Владика је затим навео пример из недељног Јеванђеља о младићу кога је мучило само једно питање, како да задобије живот вечни. Једини одговор на то питање је био: одреци се себе! Човек може само да се спаси кроз подвиг у литургијском сабрању узимајући Хлеб и Вино – Тело и Крв. Без црквене заједнице која сада, увек, и у векове векова подразумева - Епископа, клир и народа нема спасења. Владика је истакао да има и оних који траже спасење ван своје парохије, ван своје Цркве; али да су они она једна изгубљена овца из стада коју пастир – свештенослужитељ – треба и мора да врати у своје стадо. На крају је Владика рекао да се у Литургији све обнавља и да се она стално обнавља, па ево и у тај недељни дан добила је новог члана Цркве, новокрштеног Луку. Владика је истакао да је сада тежак задатак на његовим родитељима – јер треба да га уведу у литургијску заједницу, да му помогну да остане здрав. Господ га је препознао кроз Свету Тајну Крштења, а сада треба да га укрепи и утврди у Светој Литургији.

беседа епископа Јована о Милостивом Самарјанину

jереј Горан Мићић