Данас наша Црква и наш народ слави Светог Саву, свог Светитеља и Просветитеља. Прослављајући Светог Саву, ми славимо Бога који је прославио њега и нама га даровао да нас он води и руководи кроз историју мука и невоља, али истовремено и кроз историју спасења. Он нас је преко свих провалија и лутања превео и довео до самог лица Истине. И ми смо видели Истину, Истину апсолутну, васељенску, Истину вечну и богочовечну, Истину Христову. Свети Сава нам је отворио очи и ми смо прогледали и Господа Христа угледали; до њега – ми смо били глуви; кроз њега - ми смо прочули, и глас Истине чули. Свети Сава је најсветије и највидовитије око душе наше; њиме – ми смо видели што до тада око наше не виде; дознали смо што до тада у срце наше не дође. Центар нашег живота Свети Сава је пренео са земље на небо, из човека у Богочовека, из времена у вечност.
Немирну и бурну српску душу расуту по многим путевима, угрувану по многим урвинама, Свети Сава је сабрао и повео јединим путем који не води у провалију, него путем који води у Живот Вечни. У њему је природна мудрост постала – богомудрост, наше осећање – богоосећање; наше познање – богопознање. Иако је давао целог себе да свој народ приведе Богопознању, његова жеља и молитва Богу била је да сваки човек спозна Истину и дође до Богопознања. Свуда где је ишао, Христа је носио у себи и проповедао свима, зато је Свети Сава васељенски и равноапостолни просветитељ, и наставља дела Свете браће Кирила и Методија отварајући у српском народу до тада непознате духовне потенцијале.
Свети Сава нас је увео у заједницу Божијег народа, новог Израиља, у којем се не потиру Богом дане особености сваког народа, него се сви хришћански народи, као и сваки човек поименично, препознаје по својим даровима, којима обогаћује заједничку духовну ризницу једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Свети Сава је удахнуо душу и духовност кроз темељену и добро организовану Српску православну Архиепископију, са пуним достојанством једне помесне Православне Цркве, која је од свих била призната и подржана. Успоставио је симфонију између Цркве и државе, која је за његовог овоземаљског живота, као и за време целог немањићког периода, дала дивне плодове.
Свети Сава и његов отац Симеон – један као оснивач аутокефалне Цркве, а други као оснивач самосталне државе – заиста су непролазна мера нашег историјског постојања и историјске стамености. И уистину је јединствен случај међу свим европским народима да се духовна и историјска судбина једног народа утемељи на две личности, два Светитеља – на оцу и сину. Дакле, јединствен је случај, можда не само у Европи него и у свету, да на светости сина, подвижника и духовника, епископа равноапостолног, и на светости његовог оца, државника и државотворца, почива један народ и сва његова историјска судбина; да Светодуховско сагласје Светог сина и Светог оца – који телесно рађа сина и сина који духовно рађа оца – утемељује Богом благословено сагласје Цркве и државе. То је разлог због којег су и Симеон и Сава, као свештена двојица, уткани у српско историјско и вечно биће.
Свети Сава је учитељ и предводник пута који води у живот и зато њега можемо следити само јеванђелском вером, која се отврђује животом и добрим делима. Њега не можемо следити механички, него подвижнички и стваралачки, а он је сам у својој личности сјединио оно најбоље од подвижника и ствараоца. Код Срба је веома развијен култ Светог Саве, кроз који се открива тајна његовог очинства и небеског заступништва. Он се, заиста, настанио у души свог народа и потпуно се поистоветио с њим. Призивали су га у помоћ сви и свуда, ратник и ратар, мудрац и сељак, удовица и сирочад. Зато није чудо што се он тако свечано прославља, најпре литургијски, а потом и као свенародна и школска слава.
Свети Сава је наш Светитељ, просветитељ и учитељ. То је био и остао и тако га је српски народ осећао и данас осећа, доживљавао и данас доживљава. За оне који нису осетили и доживели Светог Саву као свог духовног родитеља, он је био и остао камен спотицања, па су га зато другачије и схватали и описивали. Памтимо она времена када су такви Светом Сави признавали да је просветитељ, али му нису признавали да је на првом месту Светитељ. А правог просветитељства нема без светитељства, а светитељства нема без Христа.
Нема истинског просвећења без познавања вечне истине свега постојећег, а вечне истине света и човека нема и не може бити без њиховог ослобођења од трулежности и смрти. А свега тога нема и не може бити без оваполоћеног и васкрслог Богочовека Христа. Све што се њиме, Богочовеком, просвети и освети, све што буде прожето надсуштасвеном енергијом Оца, Сина и Светога Духа постаје заједничар Његове добре воље и саучесник његове бесмртности. Тако, по Светом Сави, Богочовек постаје унутарња тајна и истина свега постојећег, за кога јеванђеље каже: Познајте истину и истина ће вас ослободити (Јн 8, 32).
Какав је основни став Светог Саве о истини и вери, најбоље се може видети из његове Беседе о правој вери коју је изговорио у манастиру Жичи, на Спасовдан 1221. године. У тој беседи, Свети Сава позива браћу и пријатеље, оце и чеда, то јест цео народ, да приклоне богољубива срца своја, да би чули речи светих истина, да их ставе у срца своја, у савест душа својих, пред очи ума свога и да их разумеју. Потом Светитељ наставља: Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Очигледно, полазна тачка за Светог Саву је Истина примана вером, оно што он назива на истом месту светим речима. Из даљег његовог излагања се види да он ту Истину осећа као чудесно присутну. Јер, даље каже, духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божија на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о коме пророци Светим Духом Божијим пророковаше, и апостоли научише, и ученици исповедише, и сви свети сачуваше… Та Истина претходи уху и срцу, уму и разуму, зато и ум и срце и разум треба да буду – њоме и кроз њу. Она је Божански огањ који испуњава и распламсава душу када се ње дотакне.
Први труд који је Свети Сава показао јесте труд над душом својом, над том првом њивом Господњом. Други труд је труд над народом својим, том другом њивом Господњом. Свети Сава је уткан у све поре живота српског народа свога времена, али и свих познијих векова до данас. Све их је оплеменио и осветио. Његова рука нас је водила када смо остајали без државе и политичког вођства, његов ум нас је саветовао шта нам ваља чинити кад год смо били у недоумици и на историјској раскрсници. Само захваљујући његовој помоћи, с једне стране, и спремности Срба да га следе и слушају као свог духовног оца, учитеља и просветитеља, с друге стране, ми смо се одржали на овој историјској ветрометини до данас.
И данас, када смо по ко зна који пут, поново пред историјском одлуком, по питању Косова и Метохије, али и у опште по питању нашег места међу народима света, ми свој опстанак видимо у што вернијем следовању пута који је он пропутио, а то је пут ка Христу и Царству небеском. Сагледавајући сав значај Светог Саве за род наш кроз векове, Свети владика Николај каже: Благо мајци која Саву роди, и Србима док их Сава води. Стога, не тражимо другог вођу, следујмо и данас Светог Саву, тражимо молитвену помоћ и заштиту његову, прослављајмо га, јер никада није доста славити онога који је нас прославио пред Богом, никада није доста хвалити онога који је нас оживио на живот у Животу Вечном. Молимо га да умоли његовог и нашег Господа да подари мир, слогу и љубав роду нашем и свему роду хришћанском и ускликнимо му: Да живимо сви у слози, Свети Саво ти помози.
Дано у престоном граду Крагујевцу 27/14. Јануара 2012. Године
Ваш молитвеник пред Богом и Светим Савом,
ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ ЈОВАН
