Да је то тако, најбоље нам потврђује св. Јован Богослов када каже: „како човече можеш да кажеш да волиш Бога кога не видиш, а мрзиш на брата кога видиш?“ Да би човак могао да се односи тако људски према човеку, он треба да познаје тог човека, треба да верује том човеку. Као што каже наш народ: „ми у невере немамо вере“, тј. не верујемо ономе ко нема вере и ко не верује у нас. Јер, шта је вера? Није ништа друго него поверење! И кад постоји то обострано поверење, онда људи просто изналазе решења за све. Онај ко има вере у Бога, он ће увек водити рачуна да не слаже брата, јер зна да ако превари брата, није преварио њега него је преварио Бога као свога створитеља и преварио је себе. Да би се човек поверио човеку, он треба да га упозна, а најбоље ћемо упознати човека по мери вере наше, тј. колико ми верујемо у Бога и колико верујемо у човека. И најбоље је када познање бива кроз веру, јер и Бога познајемо вером и кроз веру. Вером је све могуће, као што и Христос каже: „благо онима који не видеше а вероваше“ и „све је могуће ономе који има вере“. Где има вере, ту има и разговора; где нема вере, ту нема правих разговора. Где има вере, ту и савети помажу; где нема вере, верујте, ту ни савети не помажу. Зато је основ нашег живота вера; вера православна, вера наша светосавска.

Након уводне речи владике Јована, верници су постављали питања везана за духовни живот и човекову свакодневницу, као што су: да ли је мој непијатељ мој ближњи, како се сачувати од свакодневног негативног утицаја медија, како схватити то да нам Бог подари дете па га онда узме, како пронаћи духовника, о унутрашњој молитви и њеној примени... Владика Јован се потрудио да на свако питање што разумљивије и детаљније одговори, тако да је у том дијалогу протекло скоро два сата.

На крају овог сабрања, свештенство је представило верницима „Апостолски весник“, часопис архијерејског намесништва орашачког, који је покренут са благословом епископа шумадијског Јована.