Први семинар са темом доприноса Цркве образовању у прошлости, садашњости и будућности је био конципиран као четвороделни, где је свако од реализатора имао своје излагање, следећим редом:
Први предавач је био Антонио Арас, катихета у Београду, који је покушао на један практичан начин да нам понуди одговор на питање : како остварити циљ веронауке и притом користити савремене форме и средства? Практично кроз низ радионица нам је показано како побољшати квалитет извођења верске наставе уз помоћ креативних наставних метода, односно како развити сам предмет кроз корелацију са другим предметима у школи, или свеобухватно речено, како сачувати старо вино у новим судоввима, откривајући нам практичне делатне тајне, све у циљу да се преко разних примера, радионица и идеја развије креативна способност вероучитеља и ученика, а на тај начин и побољша квалитет извођења часова верске наставе.
Затим је уследило теоријско предавање Владана Костадиновић, професора патролошке групе предмета у Богословији у Крагујевцу, наглашавајући да је бити хрићанин од самог доласка Месије било изазов. Хришћанство је као вера настало и ширило се у конкретном времену и простору у потпуности користећи форме мисли и изражавања тадашњег света. Почев од Светог апостола Павла, хришћанство је успевало да се надовеже и искаже не потирући постојање античког света. Управо способност преображавања темеља античке мисли била је једна од главних карактеристика великих отаца и учитеља Цркве. Дајући један историјско-патролошки преглед теме, он закључује да је један од категоричких императива савременог хришћанства способност адаптације и артикулације јеванђелских истина кроз савремене форме. Ово може имати благотоворни утицај у свету нетолеранције и растућих деоба по свим основама. Христос није и не сме постати рудимент прохујалих епоха, морални гуру. На нама је да наведено спречимо користећи управо форме које су нам дате, а за то можемо искористити искуство синергије јелинске образовне баштине и откровењске вере.
Тећи предавач ђакон Златко Матић, професор догматске групе предмета у Богословији у Крагујевцу, је извршио презентацију уџбеника за 7. и 8. разред основних школа аутора епископа Игнатија (Мидић). Ове уџбенике не чини новим само то што су сада први пут штампани уџбеници за ове разреде, већ и сам приступ градиву које је предвиђено за обраду. Они ни по чему не заостају за уџбеницима из других предмета, и не само да доносе огромну користи ученицима који ће из њих учити, већ и нама вероучитељима бивају одличан извор и помоћ при реалиѕацији многих наставних тема.
Четврти предавач, чијим предавањем је и завршен први семинар је био протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор Крагујевачке Богословије и професор Православног богословског факултета, покушавајући да одговори на постављено питање идентитета веронауке и важности катихизације, надовезује се на дилему: да ли је циљ образовања и васпитања стварање друштва знања или друштва врлина? Поготово је одговор на ово питање актуелан у тзв. транзиционим временима и друштвима у којима старо већ губи значење, а ново се још није искристалисало. Несигурност која карактерише овај период може бити превазиђена управо развијањем хришћанских вредности, јер савремени свет много више личи на доникејски период, него што личи на постконстантиновски период и на традиционална хришћанска друштва.
Аутор и реалиатор другог семинара је г-ђа Снежана Павловић, саветник у Министарству просвете и науке. Један од основних циљева њеног семинара у првом реду ја де поспеи успостављање јасаног и прихватљивог начин комуникације и сарадње између вероучитеља ученика, како би се развио интерактивни вид комуникације између наставника и ученика, али и препознале нове могућности за развијање православног катихизиса, у духу аутентичног искуства учења Цркве, са посебном пажњом која одговара потребама и одликама нових генерација младих људи, према којима је настава усмерена. У ту сврху реализатор нам је рредставио низ изванредних краткометражниф филмских остварења која нам и у самој настави могу бити од драгоцене користи, посебну пажњу је изазвао филм „Промена парадигме у образовању“, после ког као и свих других који су приказани су развијане дискусије у којима је дошло да међусобне размене драгоцених личних искустава вероучитеља.
Обогаћени једним оваквим несвакидашњим искуством, задобивши неизсказиву корист како на теоријском тако и на практичнм пољу нашег катихетског послања, остаје нам само да задобијено сложимо у нашим срцима и посведочимо ученицима повереним нам од Господа највећу тајну Богочовека Христа говорећи им њиховим језиком садашњице који они најбоље разумеју.
Вероучитељ Никола Милутиновић
