Поред сабраног свештенства и верници овог краја, а нарочито деца окупили су се да дочекају свог Архипастира. Деца су предвођена својим вероучитељем узела учешћа у Светој Литургији, једнодушно појући на истој. По благослову Преосвећеног Владике присутном народу се обратио јереј Срђан Ковачевић, поучавајући присутне о значају Великог поста за сваког човека. Само кроз пост ми можемо себе очистити од греха и сваког порока, да би смо ти очишћењем могли сврстати себе у ону групу, како каже псалмопевац Давид, блажених, тј. оних “ којима се опростише безакоња и којима се греси покорише.”

Након Свете Литургије приступило се читању реферата на тему “Вера и сујеверје” који је написао и читао јереј Дејан Ненадовић, парох азањски. “Вера и сујеверје представљају стварно стање нашег времена у којем су и врло често стављене у исту раван. То неразликовање истинске вере и сујеверја јесте погубно и недопустиво, и захтева трезвено расуђивање, како о вери тако и о појави сујеверја. Таква убеђења или схватања истоветности вере и сујеверја покрећу неодлучност, двоумљење и дволичност, тако да се све мери интересом и тренутним потребама појединца или групе. Када се томе дода и стваралачка радозналост, онда је јасна трагика промашаја. Само је проблем што човек то често превиђа, не жели или не може да види, па умножава своје промашаје губећи стварни смисао и крајњи циљ вере и животнога дара.

Сујеверје – тако се уопштено назива вера у предмете или у све што је непостојеће, или је стварно али се лажно тумачи. Предиспозиција ка сујеверју делом се прикрива у самој природи човековој, у његовој склоности ка свему тајанственоме и предвиђању будућности. Главна основа сујеверја увек се заснива на недостатку умног и моралног развоја, на ограничености разумевања, лакомислености и слабости духа. Зато сујеверје углавном припада простом народу и његово потпуно искорењивање је готово немогуће. Карактеристично за сујеверје је то што оно види тајну везу између најразличитијих предмета и без сваког истраживања им приписује чудесна својства и радње. Борба са сујеверјем народа захтева од свештеника велико искуство, интелект, мудрост, моралну снагу и обазривост. Насилним уклањањем народних схватања и осећања, макар и неослобођених од сујеверја, али дубоко укорењених у духу и животу народном, сујеверје не само да се не искорењује, него постаје још чвршће, неразумније, а може се рећи и раздражљивије. Одступање од чистог духа свете вере у народном мишљењу, навикама и обичајима, они су обично разоткривали и исправљали својим пастирским поукама у духу смирености, мирољубивости и трпељивости” – ово је само мали део онога што је отац Дејан произнео у свом раду. После овог квалитетног рада уследила је изразито жива дискусија, у којој су учествовали готово сви свештеници. Преосвећени Владика је, као и увек, искористио ову прилику да очински поучи и посаветује своје свештенике.

Јереј Ненад Петровић