На Светој Литургији беседио је јереј Зоран Врбашки, парох пети крагујевачки, који је рекао: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мт 16, 24), ове речи Господа Исуса Христа смо чули на Литургији у Крстопоклоној седмици. Зашто Христос даје овакав радикалан позив људима? Зато што Христос није дошао у свет и да би нама открио неки нови философски систем, или да нам донесе неку нову религију, не! Он је дошао да би нас увео у нови живот,  а у нови живот се уводи, не само ако чујемо неку реч, ако нешто научимо, него у нови живот улазимо новим рођењем. А да бисмо се поново родили морамо прво нечега да се одрекнемо, а одрицање подразумева покајање. Сам Христос је рекао, покајте се и верујте у јеванђеље. Зашто је потребно да се одричемо? Зато што је наша природа склона греху, она је грехољубива. Самовоља, саможивост, самољубље то су три проблема са којима се сусреће сваки човек. Самовоља је жеља да све што радим, радим онако како ја хоћу, на свој начин, без обзира на све. Саможивост је када угађамо само себи, када нисмо спремни да поделимо нешто са другим, са нашим ближњим. Самољубље је када не желимо да се жртвујемо за другог. Христос је зато дошао у свет да излечи човекову грехољубиву природу. Радост Евхаристијског сабрања употпуњена је присуством и активним учествовањем ученика веронауке из Десимировца, са својим вероучитељем Предрагом Обровићем, који су својим анђеоским гласовима употпунили ту молитвену симфонију Бескрвне жртве којом се прославља Бог у Тројици.

Беседа јереја Зорана Врбашког

После Свете Литургије приступило се читању реферата на тему; Икона, Црква, Евхаристија, коју је за ову прилику припремио јереј Драган Поповић, привремени парох други аеродромски. Поздрављајући све присутне нарочито домаћина ове духовне радости Преосвећеног Владику Јована, ректора Богословије Свети Јован Златоусти, протојереја – ставрофора др Зорана Крстића и исповедника протојереја – ставрофора Драгослава Степковића, јереј Драган је сажето и у  оквирима задате теме дао је одговор како су Црква и Евхаристија икона Будућег Царства Божијег. Есхатолошка димензија Цркве пројављује Цркву као народ Божји или једну заједницу која је скупљена око Месије. По јеврејском схватању, то је била Црква будућег века, у коме ће Месија доћи, окупити сав народ Израиљев и установити Царство. Овде су веома битна два елемента, сабрање или заједница народа Божијег око Месије и остварење те заједнице када Месија дође. Све ово нам помаже да одредимо саму суштину Цркве, а то је њена есхатолошка димензија, да је Црква заједница народа Божјег око Месије. Та заједница се конституише Духом Светим, јер Он чини ту заједницу, заједницом. Као што смо рекли, јеврејско схватање Цркве било је везано за есхатолошки моменат, када ће се појавити Месија и скупити сав народ Израиљев на једном месту. Такво есхатолошко виђење има и новозаветна Црква која је окупљена на једном конкретном месту, на Литургији и очекује Други долазак Христов.  Ако се сетимо речи Светог Максима Исповедника, којима он карактерише различите историјске фазе Откривења Божјег, а у контексту еклисиологије, где он каже да је Стари завет сенка, да је Нови завет икона, а да је Будући век истина, тада је оно што имамо у Старом Завету сенка те истине, у Новом Завету имамо икону те истине, док ћемо истину имати управо везану за Будући век. То значи да ми о Цркви можемо говорити само иконијски. Црква је икона реалности, а то значи да морамо имати у виду реалност да би могли да говоримо о икони и да би могли да кажемо која је то права икона, а која је лажна. Та реалност је у Новом Завету такође пројављена тако што је Господ обећао да ће у Будућем Царству скупити сав народ Божји и да ће Месија, који се у Новом завету показује у Личности Христовој, бити место јединства и да ће Он бити Глава народа Божјег скупљеног у Царству Божјем. Дакле, имамо Месију Христа, имамо народ Божји скупљен у Царство Божје на једном месту. То је реалност коју нам пројављује Господ Христос. Црква је икона те реалности.

Излагање јереја Драгана Поповића на ову догматску тему изазвало је веома плодну и корисну  дискусију међу свештенством.

Након завршене дискусије, за Епископа и свештенство организована је трпеза љубави, још једна  агапа, како би то насловили древни хришћани. Тамо на литургијској агапи, евхаристијској трпези љубави, нахранили смо дух наш и душе наше боголике. А за овом трпезом смо се окупили да тела наша окрепимо плодовима и даровима трудољубивог домаћина нашег протојереја – ставрофора Животе Марковића.

Срећко Зечевић, јереј