Религиозност је искључиво карактеристика човека, по којој се он суштински и разликује од осталих живих бића. Само је човек религиозан и то у свим временима и на свим меридијанима, наравно на различите начине, али увек у огромном проценту чиме сви ми, цео род људски, и у прошлости и сада, потврђује своју слободу коју друга жива бића не поседују. Људска религиозност почиње на скривени, недокучив и тајанствен начин, али најчешће на томе не остаје. Она излази из човековог срца, манифестује се, опредмећује се кроз дела, понашања, идеале, једном речју кроз културу схваћену као начин живота.

Богородичина крагујевачка црква је више од једног века део нашег града и део свих нас, део наших живота и нема Крагујевчанина, уназад неколико генерација, у чији живот она није ушла и ту остала као његов важан или, можда, мање важан део. Свако од нас кад прође поред ње или кад му се из даљине и између зграда укаже, најчешће само део њених купола, нешто помисли и изговори неку своју, интимну молитву, попут: Господе помилуј; Господе спаси нас; Сети нас се Господе или било коју другу молитву за нас саме или за наше ближње, живе или покојне. И баш у тој тачки почиње наше заједништво, о коме сам желео нешто да кажем.

Нема заједнице у којој људи не деле сличне животне вредности. Од античког полиса, преко слободних средњовековних градова до дана данашњег, заједнице се препознају и идентификују баш кроз животне вредности на којима оне саме почивају. Када чланови једне заједнице нису више сигурни које су то основне вредности на којима почива њихов живот онда то време називамо временом транзиције, а када чланови те исте заједнице више не могу да се договоре које су им то заједничке вредности, онда та заједница нестаје. Наша друштвена дијагноза, коју свакако живи и дели и сваки члан Цркве, је да се налазимо у стању транзиције и трагања. Задатак Цркве у таквим временима би могао да буде, не да осуђује и нуди готове пројекте којих свакако нема, већ да сведочи оне животне вредности за које ми, хришћани, сматрамо да су вечне и истините и које изграђују саме темеље људског заједништва. У томе ће нам, вечерас, помоћи личност Пресвете Богородице чије Успење данас славимо, а помоћиће нам и сама црква као грађевина са којом се готово свакодневно срећемо и у чијој се порти налазимо. Шта, дакле, сваком Крагујевчанину отворено или скривено и сваки пут кад мимо ње прође саопштава овај храм и Пресвета Богородица?

Пресвету Богородицу називамо другом Евом, родоначелницом новог човечанства. Оно што је стара Ева одбила, нова је у слободи прихватила - да буде сарадница Божија. Својом вољом је прва одбила, својом вољом је друга то прихватила. Оно што извлачимо као закључак и из једног и из другог библијског описа је Божије поштовање људске слободе. Ништа што је везано за човеково спасење се не дешава без његовог пристанка. Свемогући Господ се зауставља пред вратима наше слободне воље чекајући човеков добровољни пристанак. Он чека, зато што има поверења у човека и никада не губи наду и поред наших бескрајних лутања и промашаја. И само тамо где постоји поверење може да постоји заједница између Бога и људи али и међу људима. Нема заједнице без поверења.

Међутим, оно што се може прочитати у књигама али и оно што се може искусити у свакодневним контактима је повлачење савременог човека у сопствену интиму. Многобројни теоретичари за разлог узимају разочараност у велике идеје 20. века које су све до једне пропале али и у велике институције које су биле њихови носиоци. Изневерен и разочаран он се још само у себе узда. Губи се поверење, а са његовим губитком слаби и осећај и потреба за заједништвом као начином живота. Ако то означимо као негативни ток онда је превазилажење негативне ситуације могуће враћањем поверења једних у друге по примеру односа између Господа и Пресвете Богородице. Господ има поверења у целокупни род људски кад се обраћа Богородици, а она опет, верује Господу у име целог људског рода. И тако се на узајамном поверењу гради нераскидива заједница.

Теолози наш савремени начин живота често означавају менталитетом Марте, из јеванђелске приче о Марти и Марији коју смо чули данас на Литургији. Господ са симпатијама укорева Марту говорећи јој да се брине и стара о многом, а да је само једно потребно што је Марија изабрала. То једно је оличено у свакој цркви као грађевини што треба да имамо у виду кад год поред ње пролазимо. Свака хришћанска црква је посвећена Једноме Богу у Тројици кога доживљавамо као Доброг. Добро је она врхунска хришћана особина, оно једно по коме хришћани треба да буду препознати. Не заборавимо да се једно од најзначајнијих дела аскетске литературе назива Добротољубље чиме се карактерише начин живота сваког хришћанина. У доброти и тежњи ка доброти се остварује људско заједништво и у тој атмосфери се реализује узајамно поверење. Ко од нас, браћо и сестре, не жели поред себе да има доброг човека? Неки од нас су то стицајем различитих добрих животних околности али много више нас то треба да буде по свом животном опредељењу.

Закључујући ова своја скромна размишљања и препуштајући вас, свакако, лепшем делу вечерашњег програма Великогоспојинских свечаности, предлажем вам следеће: да сваки пут кад прођете поред овог Саборног храма или било које друге цркве својим молитвама додате и молбу да нам Господ свима дометне још по једно зрнце доброте да бисмо у поверењу могли да градимо заједништво без кога човек не може живети.

Хвала вам на пажњи!