И управо је Крагујевац, град, који зна да је духовно и културно наслеђе ослонац идентитета једног народа, а наслеђе је опипљив траг трајања људи, који генерацијама живе на неком простору.

Будућности је потребно наслеђе, јер без прошлости нема будућности, људима је потребно оно што се назива идентитетом, и ми морамо чувати наслеђе као његово основно обележје. Простори без своје прошлости су као човек без сећања.

И управо су ово простори на којима се одиграо низ догађаја од изузетне важности како за историју града, тако и за историју државе. Ово је место са којег се подсећамо на некадашњу престоницу у којој је настајала обновљена српска држава, завичају најзначајнијих државних, просветних, културних и друштвених установа и институција наше модерне државе.

Све то доприноси да се овај град препознаје по својој особености, по способности коју је имао да гради и ствара, ствари вредне и значајне не само за њега самог, већ за ову државу. Овде у Милошевој престоници створен је и простор и основе које су од пресудне важности, које ће остати као препознатљиве вредности града, као његов културни идентитет, као неисцрпни извор за нове одјеке, јер је он зрачио кроз читаву савремену историју Србије.

Пролазност људи се ретко где уочава, као посматрајући културно наслеђе. Тамо где се спајају епохе, где се препознају материјални остаци култура, које су испуњавале одређен простор, богато споменичко и сакрално наслеђе, које ми сабирамо у својеврсни пергамент и чувамо, и који је увек ту као подсећање, а неретко и као путоказ и помоћ у кретању напред.

Цвет и круна нашег културног наслеђа јесу сакрални објекти. Они припадају живом организму нашега Господа Исуса Христа, а створени су у једном одређеном историјском тренутку. Та замисао простора, структура, облици, то је ред највиших остварења у архитектури, а опет значајна духовна и културна средишта нашег народа, трезори највреднијих остварења, материјалне културе. Они су сведоци наше духовности и нашег постојања.

У таквом простору је очувана традиција, молитвено огњиште није загашено, оно траје од тренутка када су високе зидине заштитиле људе, који су разумевши своју пролазност, осетили потребу да се посвете ономе коме дугују своје постојање.

Захваљујући тој изузетној ризници сведочанстава, сабираној столећима, многим поколењима био је могућ жив духовни сусрет са оснивачима, градитељима и украситељима наше вере, и они нам заправо откривају какав је људски живот у своме савршенству, а управо је Мати Божија, Пресвета Богородица Марија Дјева, најбољи пример и савршенство људскога рода.

У Њој ми препознајемо оно што је Бог од човека прижељкивао када га је створио. Гледајући њену чистоту, њену љубав према Богу, њено савршенство ми схватамо њену величину и огромну нашу немоћ, да без ње било шта постигнемо. Када мислимо на њену небеску љубав и на читав њен живот постајемо свесни, да је управо такав живот, истински и људски живот, и тако увиђамо колико смо у ствари далеко од њега. Њена љубав била је тако велика, како је била велика и сила светости, коју је у себи имала и сила њеног живота да ју је Христос отргао од смрти, и тиме управо њеним Вазнесењем, почело је васкрсење свих нас.

У свим културама и цивилизацијама, све муке духа људског сливају се у један гигантски напор: савладати смрт и смртност, а осигурати бесмртност и живот вечни. Дух људски неизмерно чезне за бескрајним знањем, за бескрајним животом, за бескрајним постојањем, а кроз све то хоће да савлада пролазност, коначност, ограниченост и да омогући и осигура непролазност, бесконачност, безграничност, вечност.

И управо у то време прошло, а и време садашње, уводе нас слике Милоја Марковића, његово ликовно казивање уводи нас у дом молитве, у светињу над светињама, приближава нам хиландарску прошлост. Одшкринута су нам врата протеклих векова и невероватних ентеријера. Зато кренимо у то осмовековно постојање, у нашу духовну и материјалну баштину.