ЊКВ Кнез Павле Карађорђевић
27(15. април) 1893 – 14. септембар 1976.
Праунук Карађорђев, син Кнеза Арсена (млађег брата краља Петра I) и кнегиње Ауроре Павловне Демидов ди Сан Донато, рођен је у Петрограду а преминуо у Паризу.
Одгојио га је његов стриц, краљ Петар I, заједно са својом децом, најпре у Женеви, а од 1903. године, у Београду. Кнез Павле је рано остао без мајке (свега два пута ју је видео: први пут 1898, други пут 1900. године, приликом једног ручка код мајчине сестре, своје тетке Марије Симон кнегиње Абамалек-Лазарев, рођ. Демидов), преминула је 1904. године, а и његов отац, српски кнез Арсен, је стално био отсутан, узевши учешћа у девет ратова (каријеру је завршио као генерал руске царске коњице и сматра се за Србина са највишим војним одликовањима у историји).
Основну школу и гимназију (Друга мушка) Кнез Павле је завршио у Београду са најбољим оценама. По сопственој жељи, 1913. године је започео класичне студије на Оксфорду, које је морао да прекине када је Аустроугарска објавила рат Србији, крајем јула 1914. Током рата обавио је више дипломатских мисија за Краљевину Србију, а већ 1918, вратио се у Оксфорд како би окончао своје студије. Дипломира историју уметности и постаје master of arts. Касније Кнезу Павлу ће бити додељена диплома почасног доктора Универзитета у Оксфорду. Као студент делио је стан са Мајклом Боуз-Лајоном, сином грофа од Стратмора и братом будуће краљице Јелисавете. Многе школске распусте је проводио код њих у Глансу, у Шкотској, у њиховом замку у Хертфордској грофовији. Спријатељио се са принцом од Велса, будућим краљем Едвардом VIII, са војводом од Јорка, будућим краљем Џорџом VI, са војводом од Глостера и војводом од Кента који је постао муж његове свастике грчке и данске принцезе Марине. Сваки пут кад би боравио у Енглеској, Кнез Павле је становао у Бакингемској палати.
У Лондону је упознао Кнегињу Олгу (1903-1997). Највишег племићког рода, њена бака по оцу је била сестра руског цара, а деда од данске краљевске лозе. Мати Кнегиње Олге је била Велика руска Кнегиња Јелена Романов, ћерка Великог Кнеза Владимира, другог сина Императора све Русије, цара-мученика Александра II (1818-1881), а отац дански и грчки принц Никола. Преко своје мајке, Кнегиње Ауроре, Кнез Павле је водио порекло од славних племићких породица Трубецкој и Демидов (руски принчеви Трубецкој воде порекло од Рурика, затим од мађарског краља Беле II Слепог и српског великог жупана Уроша Белог из 12-ог века). Кнез Павле и Кнегиња Олга венчали су се у Београду 22. октобра 1923. године. Кум му је био војвода од Јорка, потоњи енглески краљ Џорџ VI. Кнегиња Олга је родила два сина : Кнеза Александра (1924), Кнеза Николу (1928-1954) – и кћер Кнегињу Јелисавету (1936).
Пријатељ лепих уметности, Кнез Павле је већ од 1924. године почео да ради на устројавању свог музеја. И тако је, добивши од својих пријатеља из иностранства изузетно вредне слике, и сам поставши донатор, основао Музеј савремене уметности 1929. године, у Конаку Кнегиње Љубице.
Године 1934, десила се у Марсеју трагична погибија краља Александра. После отварања краљевог тестамента, Кнез Павле је постао први Намесник (заједно са господом Перовићем и Станковићем) малолетном краљу Петру II. Заклео се да ће у септембру 1941. године, након стицања пунолетства краљевог, овоме предати Југославију какву је створио краљ Александар.
Почетком 1935. године, спајањем Историјско-уметничког и Музеја савремене уметности, у Београду је (у данашњој згради Председништва Републике) почео да ради Музеј Кнеза Павла, најзначајнија институција ове врсте у новој културној историји српског народа.
Са породицом, Кнез Павле је 27. марта 1941, отишао у Грчку и тамо предат у енглеске руке. Они су га спровели у Египат, а одатле су сви транспортовани у енглеску колонију Кенију, где су били интернирани, под енглеском стражом, усред џунгле, на обали дивљег језера Наиваша. Храбрим настојањима Кнегиње Олге, преко њене сестре Марине, војвоткиње од Кента, Кнез Павле је добио одобрење од енглеских власти на напусти Кенију (средином 1943) и пресели се у Јужну Африку, у Јоханесбург. Тек крајем 1947. године, он и породица добијају одобрење од енглеских власти да се врате у Европу. Изабрао је Париз да у њему станује.
Дана 12. априла 1954, примио је вест да је његов син Никола, у кога је полагао највеће наде, изгубио живот у аутомобилској несрећи.
Још 1947. године, све што је имао у Југославији је било конфисковано: дворац «Брдо» код Крања у Словенији, кућа у Београду и покретна имовина остала у Белом двору. Никада више није видео своје слике које је са љубављу куповао, своје колекције порцелана....
Музеј Кнеза Павла су комунисти са пијететом затворили и утопили у «Народни музеј». Њега су опањкали у народу да је био «квислинг», «хитлеровац», да је «желео да отме круну младоме краљу»...
Народ је учио у школама да је «27. март био дело храбрих Титових комуниста који су спасили наше народе и народности од ненародних елемената»... Кнез Павле је, као прави стоик, све мушки поднео. Као истински племић, никада се није бранио од клевета. Волео је своју Србију, на њу га је, у свим годинама прогонства и изгнанства сећао благословени мирис босиљка.
У сећањима на кнеза Павла, јуна 1980. године, Коста Ст. Павловић је записао:
- Пита се коме да остави своју збирку слика. Намеравао је да је поклони музеју који је био основао у Београду, али неће да је оставља комунистима. Можда ће се решити да их завешта Оксфордском универзитету. Напунио је, каже, 70 година, а протекло је педесет откад је у Оксорду дипломирао. На растанку ме је упитао да ли осећам чежњу за земљом. Одговорио сам му да је нарочито осећам кад цветају јорговани, јер нам је врт, у родитељском дому у Београду, био пун јоргована. «А ја», узвратио ми је Кнез, «кад шетам пратолинским вртом, кад узберем струк босиљка, протрљам га међ прсте и помиришем. Тада ми готово пођу сузе на очи».
Наш народ верује да босиљак расте у вртовима Пресвете и Преблагословене Мајке Божије Богородице.
Његово Краљевско Височанство Кнез Павле Карађорђевић преминуо је у Америчкој болници, у Неију крај Париза, 14. септембра 1976. године. Сахрањен је у Лозани, заједно са сином Кнезом Николом и супругом Кнегињом Олгом.
Преузето са сајта: 27. март