Обративши се верницима богонадахнутом беседом Првојерарх епархије шумадијске поручио је да је једино ново под Сунцем рођење и долазак Сина Божијега у овај свет. Тај долазак се десио онда када се за то навршило време и са циљем да сеиспунивреме, онако како нам то каже апостол Павле, да испуњујемо време. А то значи да своје време испуњујемо Христом и добротом, јер у супротном наш живот постаје промашен, а човек губи, не само ово време, већ и вечност. Црква нас стално подсећа на долазак Бога у свет како би спасао творевину и човека. Зато и треба да се радујемо, јер је Бог дошао да нас усинови и врати у свој загрљај, из кога смо због својих грехова и безакоња отпали. Бог долази у право време. Онда када је нестало љубави међу људима, када је вера почела да посустаје, нада у долазак Спаситеља да малаксава, а само мали број остао веран светим пророцима који су проповедали долазак Спаситеља, у такво време, светлост витлејемска обасјала је цео свет. Божић је сјединио Бога и људе. Бог је донео мир на свет, сишао је на земљу да би се човек успео на небо. Показао нам је смирење кроз разумевање наше људске природе, коју је узео на себе, и понизио се зарад нас. Бог се унизио да би се човек узвисио. Светлост рођења Христовога обасјала је свет и она је ту. Од нас зависи да ли светлост својим животом помрачујемо или живимо у светлости. Тамо где нема Христа, нема светлости. У срцима која немају Христа је тама, пакост, мржња, гнев. Светлост рођења Христовог нас опомиње да се чувамо од света и потрошачког духа који је светом овладао. Зато направимо од наших срца пећину у којој се рађа Христос и то непрестано. Бог који се у нама рађа и нас саме препорађа.

Рукоположење Родољуба Војиновића у први чин свештенства, ђаконски чин, Владика је назвао радошћу, која је поред Божићне радости у којој се налазимо, такође и радост целе Цркве Христове, јер Црква добија служитеља олтара Божијега. Напоменувши колико је важно да свештеници сачувају дар Духа Светога и благодат која је рукоположењем сишла на њих, Епископ је позвао свo своје свештенство да буду прави свештеници, а ненајамници. Свештеницима је много дато и од њих ће се много тражити. Свештенство није занат, већ добровољно мучеништво. Молитва, пост, жртва, смирење, љубав, предавање себе другима, су пут којим свештеник треба да иде. Преко речи свештеника јавља се реч Божија, преко његових руку дели се народу Тело и Крв Господа Исуса Христа. Овако што Бог није дао ни анђелима. Због тога свештеник има велику одговорност и обавезу да живи свето. У томе му мора помоћи и паства која му је поверена, као што и он мора истински да се стара о повереном му стаду, као добри пастир.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

Духовна поука епископа шумадијског Г. Јована

По завршетку Литургијског славља уследила је трпеза љубави коју је за присутне вернике с љубављу приредио нови ђакон Родољуб Војиновић. Епископ шумадијски Г. Јован је потом са свештенством храма Св. великомученика Димитрија посетио заједницу Земља живих, у Брајковцу. Владика се пригодном беседом обратио штићеницима заједнице, подсетивши их да се величина сваког човека огледа у његовој спремности да се и после пада уздигне и покајањем врати на прави пут, упозоривши да слобода која нам је од Бога дарована не сме бити злоупотребљена, већ овај дар повлачи са собом и велику одговорност. Заједницу је тог дана посетила и госпођица Биљана Анђелковић, неуропсихијатар. Велико искуство у раду са оболелима од болести зависности стекла је у нашим најпрестижнијим здравственим установама. У Брајковцу је, тог дана, обавила терапеутске разговорe са штићеницима ове заједнице.

свештеник Влада Димитријевић