Једна од основних људских потреба, ако не и једина права људска потреба, јесте – потреба за додиром. Додир је она најдубља потреба људског бића, јер додир прожима цело човеково биће и свецелосно преображава човеков живот, макар само и на тренутак. И само оно у човеку, у људском уму, у људском срцу, у целом човековом бићу, што се дотакне себе самога, а пре свега што се дотакне Изворишта свега постојећег, само то на крају остаје и то је истинско. То је оно ради чега се рађамо и ради чега постојимо у овом свету.
Када су једног сељака питали како је, он је одговорио: “Па добро сам, човече, ништа ми не фали”. – “Како јадан, ништа ти не фали, кад кроз ту твоју капу прамен косе израстао, а твој гуњ сав подеран на теби. Немаш ништа сем те подеране капе и тог подераног гуња”. – “Све сам примио од Бога Свемогућег; све ми је дао, само још једно да ми да, и то упорно од Њега тражим”. – “А шта је то”? – “Једну мрву, само једну мрву Његовог огња вечног, те неописиве и, људском уму, а некмо ли разуму, недокучиве благодати Његове да ми даде, ништа му друго не тражим”. И заиста, све оно што Свете Оце и светитеље чини светима, није ништа друго до ово што је овај сељак изговорио.
Волтер је једном рекао да је мудрост у краткоћи и човек који је дубље осетио, доживео тај додир, тај много не прича. Ми који још трагамо, иштемо, ми то претачемо у речи и тиме покушавамо на неки начин да засенимо и да своје унутарње сиромаштво и незнање ублажимо. Но, било какве да су, речи никад нису мера ни човека а још мање мера саме Истине. Данашње време, чији смо трагични и беспомоћни сведоци, у којем је, по речима о. Јустина, `Србину сваки дан Видовдан`, у којем је Космет, па и сама реч Косово, многима постало оптерећење, а престало да буде `грдно судилиште`, када је све на продају па и људска реч, част, образ, достојанство, када све има своју вредност осим истине, када се човек без Бога намеће уместо Бога и постаје мерило свега, – такво време изобилује онима који су препуни речи, и често нас заплаше кад нам намећу утисак да им је све савршено познато и јасно, те да им је чак познат и сам, недавни крај, овога света, који смо, гле чуда!, преживели… За такве Душан Ковачевић је рекао да је `бити образован човек данас увреда`, па и претња, јер се стиче утисак да су данашњем човеку дата сва могућа права овога света, осим права да буде светитељ и сведок Истине.
Свети Сава није мит. Свети Сава није ни Растко Немањић, од кога је побегао на Свету Гору, тамо се замонашио и вратио као инок, монах Сава, показавши тако свима нама да смо позвани да препознамо и додирнемо оно божанско у себи, ако то, наравно, слободно желимо, како би једино тако дали плод који је и сам Свети Сава кроз себе оставио нама у наслеђе. А тај плод је светитељсво, јер је и он сам једино тако, будући светитељ, могао да буде и просветитељ, свакако први али засигурно не и једини.
Dominus Illuminatio Mea – речи су Псалмопевца Давида: “Господ је просвећење моје”, које су уклесане на улазним вратима готово свих 46 колеџа у Оксфорду и заувек су постале мото Оксфордског универзитета и тако, ево већ вековима, одсликавају потребу човекову за просветљењем одозго. То просветљење Светлошћу божанском, светлошћу самог знања, као и богопознања, јесте једино достојно човека и његове боголикости. Све што човек сазнаје треба не само да је истинито, већ и много више од тога – да га води ка Истини. А одсуство таквог просветљења поставља човека у вртлог свакодневних обмана кроз које, као народ, пролазимо.
И наша данашња прослава, првога у свему добром у нас, јесте нека врста додира са њим који је додирнуо тај недокучиви благодатни Огањ Славе Божје. Додир са онима који су додирнули нешто дубље од онога што садржи проста људска реч, а која се опет, с друге стране, тако упорно и свакодневно намеће и спречава нас да доживимо тај додир, јесте нешто што сваког човека оплоди по мери додира. Када дотакнемо онога кога волимо више нам нису потребне речи, јер сам додир тада прожима и испуњава читаво наше биће и тај додир постаје испуњење смисла живота. У том и таквом додиру, и по мери тог додира ми јесмо то што јесмо и то је оно што даје печат свеукупном нашем бићу. Јер оно чега се дотакнемо, то и живи у нама.
Блажене успомене руски митрополит Антоније Блум, рекао је једном да смо ми, православни хришћани, позвани да будемо такви, како би они који нису православни, они који нису хришћани, који припадају другим религијама, па чак и они који уопште нису верници, могли на нашем лицу да виде Божју Истину, Божју Љубав и Божју Лепоту, а коју је целог свог земаљског живота проносио и осведочио највећи међу нама – Свети Сава.
ДРАГАН СТЕПКОВИЋ,
дипломирани теолог,
вероучитељ и координатор за верску наставу