Оно што је неколико пута истаскнуто јесте да на основу стихова које налазимо код Светог Апостола Павла нарочито у његовој првој посланици Коринћанима, ми спознајемо најдубљу истину о Цркви као Телу Христовом. „То нарочито важи данас када се појам заједништва и заједнице који срећемо код Апостола Павла губи уз сталну опасност да се Црква претвори у једну обредну инститицију, те је мало оних који Свету Евхаристију схватају као Тело и Крв Христову већ своје учешће на евхаристији своде на индивидуални доживљај остварен мимо заједнице са другим, чак мимо заједнице са Епископом заборављајући при томе да се Црква не може само свести на обред. Њена битна форма је заједништво и ту своју суштину Евхаристија добија од Цркве као заједнице, Исто тако и Црква добија своје обележје из Евхаристије, па је зато Црква евхаристијска заједница, на евхаристијски начин постоји”. На крају овог излагања које је на општу радост изазвало плодну и веома корисну дискусију међу свештенством, указано је на проблеме који су присутни на парохији са циљем да све оно што налазимо код Светог Апостола Павла у његовим посланицама претворимо у дело. Зато су сабрања оваквог типа по речима Владике Јована итекако потребна неби ли упознали једни друге и уз дискусију и један пре свега здрав дијалог помогли једни другима у изграђивању живе парохијске евхаристијске заједнице на челу са својим Епископом.

У наставку је организована трпеза љубави коју је Црквена Општина Десимировачка заједно са својим свештеником оцем Петром Манићем богато припремила.

РЕФЕРАТ ЈЕРЕЈА ГОРАНА МИЧИЋА

Још у Старом Завету реч Црква (εκλλησια) указивала је на органско јединство Изабраног народа. Хришћанска Црква је била народ свети, народ Божији, род изабрани, људи свети, народ задобијен1. Хришћанство је од почетка посматрано као заједница која је сачињавала темељ прве ”Цркве Божије” у Јерусалиму.

Осврнемо ли се на проповед Господа Исуса Христа видећемо да она није усмерена појединцу него Народу, изабраном Израиљу Божијем кога је Он сабрао учинивши га хришћанском Црквом. Дакле говорити о хришћанству уопше о Цркви значи говорити о заједници, друштву, братству. Грчка реч (κοινονια) нам даје такво значење. Док нам Стари Завет пружа такво сведочанство засновано на људској заједници Нови Завет нас уздиже изнад тог људског нивоа јер тек сада то јединство и та заједница свој смисао добијају у Христу који омогућава истинско јединство те заједнице. Ако је грех озбиљно нарушио оно првобитно јединство, тј. прекинуо заједницу људи са Богом, деформисао човека, довео га у стање не-евхаристијско2 (а то значи не-функционално) беживотно и пропадљиво, Христовим Оваплоћењем то јединство је сада обновљено кроз могућност заједничарења јављањем Богочовека Христа и остварења Његових богочовечанских икономија, спасоносних за свет и човека. Христовим долазком Црква је добила своје постојање јер је Он у Себи пројавио ту новозаветну творевину која је за нас постала нова стварност утемељена на Оваплоћењу Христовом.

У Христу Богочовеку надвладан је и побеђен човеков пад и његове последице и створена је и уведена у овај свет нова заједница Бога и људи, нови завет у крви Бoгочовека, нови савез и сједињење Бога и људи, а то управо и јесте Црква Богочовека Христа, као сабор и сабрање (συναξις) као “заједница (κοινονια) тела и крви Христове” (1Кор .10,16-17) и као “заједница Духа Светога са свима нама” (2Кор.13,13).

Иако од почетка схваћена као заједница (κοινονια) она није слична ниједној заједници у историји, јер иако је у свету није од света. Рећи да је у овом свету а да није од овог света значи видети њену реалност у Светој Евхарстији у евхаристиској заједници. Ако је човек напустио Бога и прекинуо заједницу с Њим  није Бог напустио човека него је у Јединородном Сину Свом засновао и остварио нову заједницу измећу Бога и људи. Та нова заједница је остварена кроз Христову икономију спасења, кроз оваплоћење Христово и Његово добровољно страдање, кроз вољно давање Себе на тајној вечери, кроз приношење себе на драговољну крсну смрт, кроз славно васкрсење и вазнесење, и на крају кроз слање у свет Светога Духа Утешитеља на дан Педесетнице када је и васпостављена Црква. Дакле суштински је важно приметити да један од основних израза који повезује Цркву и Евхаристију јесте израз (κοινονια) заједница и заједништво (заједничарење). Такво поистовећивање Цркве са евхарстијским скупом, са заједницом налазимо код Светог Апостола Павла у његовој 1. посланици Коринћанима 10, 16-17. “Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница (κοινονια) крви Христове? Хлеб који ломимо није ли заједница (кинониа) тела Христовог? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо”. На основу тих стихова које налалазимо код Светог Апостола Павла ми спознајемо најдубљу истину о Цркви као телу Христовом. Aпостол Павле овде укратко описује тајну нашег сједињења са Христом, то јест Цркве са Христом у Божанској Евхаристији коју Црква приноси-литургише.

На ово место Свети Јована Златоусти, у својој 24. омилији на 1. Коринћанима, каже следеће: “Зашто Апостол није рекао удео (тј. уместо κοινωνια рекао је μετοχη – удео, учешће)? Зато што је хтео да изрази нешто више и да покаже тесно сједињење. Јер ми заједничаримо (κοινωνουμεν) са Христом не само узимањем удела с Њиме. Јер као што је оно тело у оваплоћењу сједињено са Христом, тако се ми сједињујемо Њему кроз овај хлеб. Затим пошто је апостол рекао: заједница тела, а онај који заједничари други је од онога који заједничари, зато је Апостол и ту на изглед разлику укинуо. Јер рекавши заједница тела он је хтео да каже нешто још блискије, и зато је додао: Јер један је хлеб једно и ми многи смо једно тело (οτι εις αρτος, εν σωμα εσμεν  οι πολοι). Но што ја, на крају крајева, говорим реч заједница (κοινωνια)? Јер ми смо само оно тело (αυτο εσμεν εκεινο το σωμα) Христово. Јер, шта је тај хлеб? Тело Христово. А шта постају они који се причешћују? Тело Христово, не многа тела, него једно тело. Јер као што је хлеб, који је састављен од многих зрна, сједињен у себи тако да се зрна уопште не виде, иако су она ту, не због сједињења не види се њихова разлика – тако се и ми у Евхаристији) сједињујемо међусобно са Христом. Јер се ми не хранимо (причећујемо) један од једног, а други од другога тела него сви од једнога и истог”3. У напред наведеним речима Светог Јована Златоустог долазимо до најдубље повезаности Свете Евхаристије са свешћу првобитне Цркве нарочито изражене код Светог Апостола Павла који је “Богослов Јединства”4, јер Евхаристијски дарови хлеб и вино у чаши јесу заједница тела и крви Христове и ми причешћујући се њима сједињујемо се са Христом кроз тајну Тела и Крви по самој Његовој речи. Ко једе Тело Моје и пије Крв Моју у мени пребива и ја у њему (Јн. 6,50). Апостолско учење о Цркви као телу Хритовом одсликава пре свега литургијско искуство и изражава евхаристијску стварност. Јер је један Хлеб, једно смо Тело многи, пошто се сви од једнога Хлеба причешћујемо. Златоусти објашњава: Ми смо само то тело. Јер шта је хлеб? Тело Христово… Не многа тела, него једно Тело. У тим веома значајним стиховима преовладава идеја да многи сачињавају једно тело поистовећено са евхаристијским хлебом. Како се види из наведених речи у Светој Евхаристији ми постајемо Тело Христово кроз заједницу у Цркви која се код Апостола Павла назива Тајном Христовом5. Једући Његово свето тело, ми постајемо једно тело многи6. Сједињујући се са Њим ми се светим јединством сједињујемо и међу собом. И као што је Господ један, и једно тело Његово које се неможе поделити и раздвојити, тако су и у Христу Црква и Света Евхаристија реално сједињене у једном телу Његовом. Из овога произилази да се у Божанској Евхаристији, причешћем Тела и Крви Христове, прољављује сама природа Цркве као Евхаристијске Заједнице онако како смо навели у 1 Кор. 10, 16-17 и да се Црква не може замислити без Евхаристијске заједнице, нити Евхаристијска заједница без Цркве. Неможемо говорити посебно о Цркви и посебно о Евхаристији без нашег реалног сједињења у Телу и Крви Христа. Бог Логос је постао тело, да би смо ми људи телесна бића постали заједничари пресветог тела Његовог. Свето тело Христово са којим се у светом причешћу причешћујемо уводи нас у живу и органску заједницу са његовим пресветим и животворним телом. На тај начин смо Христом и у Христу једно тело са свим светим апостолима, пророцима, мученицима, исповедницима, и са свим светима. А то је по речима Оца Јустина Поповића најузвишеније што људско биће може пожелети.

Дакле Евхаристијски дарови хлеб и вино у чаши, јесу заједница (κοινωνια) тела и крви Христове, дакле заједница светиња (κοινωνια των αγιων) и наше причешћивање њима јесте заједница у светињама (κοινωνια εις τα αγια)7. По Апостолу Павлу прва заједница у светињама јесте извор друге заједнице: заједнице светих људи, тј. нас верних као чланова Тела Христовог, односно Цркве као Евхаристијске Заједнице. На основу тога закључујемо да наш живот треба да буде једна непрекидна литургија непрестано општење и жива заједница са Богом, један стални литургијски, евхаристијски начин живљења и делања потврђен Светим Причешћем као прихватањем Божијег дара, доброте и љубави Његове уз захвалност (ευχαριστια и значи захвалност, благодарност) коју показујемо на Светој Литургији када кажемо “Твоје од Твојих, Теби приносимо због свега и ради свих.8 Светим причешћем постајемо причасници Богочовечанске крви Христове, постајемо крвни сродници Његови. Евхаристија је католичанска саборна Тајна, тајна мира и љубави и зато је тајна јединства. Сабирање верних по Апостолу Павлу је једино оправдано ако има евхаристијски карактер. Такво поистовећивање Цркве са еввхаристијским скупом посведочено је пажљивим анализирањем садржаја прве посл. Коринћанима, а нарочито садржајем њене 11. главе. У тој глави Апостол даје практична упуства Коринћанима у вези њиховог сабирања ради богослужења што нас наводи на следећа размишљања. Апостол под тим сабрањем подразумева Цркву “кад се сакупљате у Цркву чујем да постоје поделе међу вама (18 стих)”. На основу овог можемо извести закључак да израз Црква није употребљен теоријски већ да би се њиме означила Црква као Евхаристијска заједница.
Презирање евхаристијског сабрања преставља презирање саме Цркве Божије како то Апостол наводи у (22 стиху) У истој посланици Апостол прекорева Коринћане који се сакупљају на једно место и неједу вечеру Господњу (1. Кор. 11, 20). “Кад се, дакле сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња, јер свако своју вечеру прије других једе, те један гладује, а други се опија. Зар немате кућа да једете и пијете? Или презирете Цркву Божију и срамотите оне који немају. Стога браћо моја, кад се састајете да једете, исчекујте један другога… да се на осуду не састајете… (33-34)”. По схватању Апостола Павла и Цркава којима су се читале његове посланице изрази: “окупљати се” или окупљати се на једном месту “вечера господња” (Света Евхаристија) црква, или црква Божија имају иста значења. Познато је да је у време писања посланице, као и доста касније Света Евхаристија обављана у домовима хришћана. Иако су се дом и црква у пракси обједињавали кроз Евхаристију, ипак они представљају две различите стварности. Цркву Божију не треба мешати са домом јер тада долази до презирања цркве Божије.  

Божанска Евхаристија постоји од момента Тајне Вечере Спаситеља са својим ученицима када је и Црква конституисана како нам то описује Апостол Павле (11,23-26) “Јер ја примих од Господа што вам и предадох”, (односно свршавање Свете Евхаристије) да Господ Исус оне ноћи кад беше предан, узе хлеб и захвливши (ευχαριστισας –заблагодаривши) преломи и рече: Узмите једите, ово је тело моје, које се за вас ломи; ово чините у Мој спомен. Исто тако и чашу по вечери говорећи: Ова је чаша нови завет у Мојој крви, ово чините кад год пијете, у Мој спомен. Јер кад год једете овај хлеб, и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође. “Ово значи да се Евхаристија врши у спомен на Господа Исуса Христа, а пре свега у спомен на Тајну Вечеру када је Господ установио најсветију тајну Новога Завета са својим ученицима заповедивши им: Ово чините у Мој спомен. Али Божанска Евхаристија – Литургија наставиће се и вечно у Царству Небеском као “Велика Вечера Божија”, као “Вечера брака” Јагњетовог са Невестом његовом –Црквом (Откр. 19,9 и 17; 21,9). Зато то није само спомен где се сећамо само нечега што се десило и чега више нема. Божанска Евхаристија продужава се у векове векова док не дође. Продужава се а не понавља. Јер једна је жртва, једно приношење, један је јереј “Онај који приноси и који се приноси” “И овде предстоји исти тај Христос; Онај који је приправио ону трпезу исти је онај који приправља ову сада каже Златоуст па наставља”. Та трпеза, за време чијег је трајања била установљена Тајна, ни на који начин није пунија од било које након ње, јер је и данас, као и онда, Христос Онај који свршава и предаје све ”На овај начин долазимо до истине откривања саме тајне Цркве на Светој Литургији у којој се открива и манифестује Црква у своме јединству као заједница народа Божијег у Христу, заједница верних као Тела Христовог које Дух Свети реализује преко Епископа око кога су окупљени верни. Епископ је видљиви центар и глава Цркве, али Епископ у црквеној заједници окупљеној на Светој Литургији која је заједничко дело Божије у Христу. Нема Епископа ван Цркве као Евхаристијске заједнице јер Епископ је тај који предстоји литургијском сабрању као глава Цркве. И као што смо на почетку рекли да нема евхаристијског сабрања без цркве, као што нема цркве без евхаристијског сабрања сада констатујемо да нема евхаристијског сабрања без њеховог предстојатеља, тј. без eпископа како је то говорио Свети Игњатије Антиохијски. Иако из поменуте посланице ништа не зазнајемо о томе (говори се само да је Евхаристија била заједничка ствар свих чланова Цркве). С једне сране су били они који приносе и предводе, а здруге сране они који узвраћају са амин. Пошто је Христос центар Евхаристије, Глава Тела Цркве и Онај који сабира у себи сву твар и приноси је Оцу, Епископ као Његова икона је началник Евхаристијске заједнице. То нам све указује на једо Евхаристијско сабрање које налазимо код Светог Апостола Павла у (1. Кор. 14, 23) у којем се каже “када се сабере сва Црква заједно или сви на једно место. Сабрана у Евхаристији, Црква јесте остварење Тела Христовог у којој сабрани могу да се причесте да буду заједничари Тела и Крви Христове зато што га они пројављују својим сабрањем9. Ове речи Апостола Павла највећег Еклисиолога свих времена како га назива владика Атанасије Јевтић упућују нас и враћају у апостолску епоху у којој се под евхарстијским скупом једног места (у овом случају Коринта) подразумевала сва Црква тога места. На то нас наводе речи које срећемо код Апосатола Павла, на једно исто место, цела Црква, Црква Божја, једно тело, један хлеб, једна Евхаристија, што је само показатељ да се Црква као Евхаристијска заједница не да замислити без синаксиса на чијем челу се налази Епископ као жива слика Христова. Ово потпуно и свестрано учешће у Цркви као Евхаристијској заједници кулминира у причешћу Телом и Крвљу Христовом које се даје овде на земљи као предокушај есхатолошке Вечере Господње у Царству Небеском, која ће бити вечна Евхаристија10. У том контексту можемо појмити и схватити Светог Апостола Павла тумачећи његове посланице иза којих се крије Литургијска позадина која укључује пуноћу Цркве јер Свети Апостол Павле у својој првој посланици Коринћанима од 10 до 14 главе континуирано говори о окупљању, учешћу у Светој Литургији, и о проблемима везаним за те евхаристијске скупове. Зато Апостол и упућује Коринћане на све оно што је потребно да се оствари права заједница Тела и Крви Христове, које је Црква која своје обележје добија из Евхарсистије као централног пункта, односно срца живота Цркве. Зато је веома важно правилно разумети Свету Евхарстију која је од битног значаја за живот човека, односно за разумевање Цркве као Евхарстијске заједнице кроз коју се једино може спасти свет. Дакле мора постојати један видљив догађај који ће прољављивати то наше заједништво са Христом и остваривати то заједништво кроз спасење света и људи. Тај догађај после Вазнесења Господа Исуса Христа Црква је нашла у Светој Евхаристији која није ствар, већ првенствено (праксис) догађај. На основу оваквог схватања Евхаристије као догађаја, заједништво са Христом на Светој Евхаристији подразумева заједницу светих у једном светом Христу, како је назива Свети Апостол Павле, дакле заједница људи под једним Епископом., онако како нам то Апостол Павле на основу његове прве посланице Коринћанима представља говорећи о члановима Цркве упоређујући их са члановима организма не дозвољавајући индивидуализам, тј поимање Цркве као скупа индивидуа (независних јединки) које имају неку психолошку везу. Његове речи нас упућују на Цркву као организам, као заједницу под једним епископом који као жива личност представља живога Христа. Епископ је предстојатељ заједнице верних. Он не само што иконизује Христа у Евхаристији, он представља народ у његовом служењу Богу.

Приступајући на овакав начин  Цркви као Евхаристој заједници да је она црквени скуп (синаксис) и црквени акт (праксис) пред нама ће се отворити посебно виђење и поглед на свет које Православље садржи у Литургији као аутентичној пројави свога бића и живота11. Стога није никакво чудо што Апостол Павле потпуно идентификује сабрање верника ради вршења свете Литургије са самом Црквом Божијом увек инсистирајући на блиском једниству верних са Господом.

Као икона Тела Христовог Црква, како нам је престављена у Посланицама Апостола Павла не може се ни исцрпети ни ограничити само на једну библијску представу. Упоредо са представом Цркве као Тела Христовог, Апостол Павле Цркву приказује и као Невесту која је окренута свом Небеском Женику. У првој посланици Коринћанима 11. глава 3. стих каже: “Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу”. Ми овде наилазимо не само на органско јединство Тела и Главе, него на брачни савез, заједницу оствареној у Божанској Евхаристији. Довођење у везу и спајање тих двеју основних Павлових престава Цркве, као Тела и као Невесте доприносе разумевању двоједне природе Цркве. Света тајна брака представља само сенку, слику Велике тајне духовног брака између Небеског Жениха Христа и Невесте Његове Цркве. Јер у тајни брака невеста постаје невеста жениха и тело његово12. На тај начин брак је предизображење Христовог присуства у Цркви јер је Црква Невеста Христова, то јест сви верни заједно, и свака личност у Цркви понаособ13. Сав обузет тим осећањем свети апостол објављује да Бог “Њега даде за главу цркви, која је тело, пуноћа Онога који све испуњава”.

Са једне стране, Црква, заједно са својом главом Христом, Првосавештеником вечних добара, налази се у непрестаном стању очекивања, посредовања и просвећивања благодатним даровима Светога Духа који пребива у Цркви,и кад Апостол говори о Цркви као Евхарстијској заједници он увек говори о Духу као извору тог заједништва. За Апостола Павла Црква нија само једно тело него и један Дух који прожима то тело14. По његовом мишљењу целокупан наш црквени живот представља пројаву Духа Божијега кога Литургијска, црквена заједница на челу са својим Епископом и од њега постављеним свештеником молитвено призива да он сиће на нас, да доласком својим хлеб и вино претвори у Тело и Крв Христову, а нас који се причешћујемо од једног хлеба и једне чаше сједини у једно Тело Христово, у заједницу Једнога Духа Светога. Ми се Духом Светим Сједињујемо са Христом . Црква је установљена на Христу, али је све време саставља Дух Свети, онако како је речено у служби Педесетнице Православне Цркве да Дух Свети “саставља и одржава сав сабор Цркве”. Конкретно: Св. Евхаристију Дух Свети чини да је Заједница верних у Христу и да је Тело Христово. Без Духа Светога немамо ни Христа, ни Цркву, те према томе немамо ни Евхаристију. У цркви је присутан Свети Дух који је неодвојив од Христа. Као што смо видели Црква је Тело Христово али је и Храм Духа, тј. заједнице коју чине многи чланови предвођени Епископом које Дух Свети  повезује у једно Тело Христово на Литургији. Од самог почетка Црква је спознала себе као Цркву Духа, будући да је у Духу заједница првих хришћана постала Црква. Зато је Свети Дух начело Цркве као Евхаристијске заједнице јер се Светим Духом ми сједињујемо са Христом15. Ако би Црква била само заједница окупљена у име Христово али без Духа Светога она би била само тело једна историјска заједница, али још неби била Тело Христово. Свети Дух који је Дух љубави и мира не само што уједињује раздељене појединце него у свакој појединачној души постаје извор мира и заједништва. Свети Апостол Павле тражи од нас такву љубав потврђену у Цркви као евхаристијској заједници.Јер хришћанска љубав јесте лично заједништво у живом општењу са истинским Животом, који је Христос Бог и Богочовек. Заједништво у Евхаристији подразумева потпуно јединство по свим основним питањима као што су љубав и вера или по речима Светог Макарија Египатског да ми хришћани вером заједничаримо са Богом и у Богу. Верујући ми постајемо удови Христови и кроз то удови мећусобно, постајемо Христови сателесници. “Ради тога се он сјединио са нама и своје тело растворио у нама”, говори Свети Јован Златоуст следећи Светог Апостола Павла, тј. Светим Причешћем које нам је дароавао и које нам дарује Господ показује неизмерну љубав Своју према нама. Животни простор те стварности јесте Црква као Тело Христово, Дом Бога Оца као Заједница Духа Светога “Заједница Живог, Личног Бога – Свете Тројице са нама људима. У Цркви као Евхаристијској заједници се остварује наше спасење, остварује се наше обожење јер је у Христу мера и граница нашег живота. Где ово није случај живот Цркве је ограничен и непотпун. Ову истину објављује нам Свети Апостол Павле у обе своје посланице. Како онда тако и сада његове речи односе се на све генерације хришћана које својим животом сведоче оно што се прољављује на Евхаристији на којој ништа не бива механички, магијски, већ се све приноси као хлеб који се ломи, као храна коју једемо, као крв која бешумно тече кроз жиле нашега живота и наше наде. Изван њеног топлог окриља све остаје непрепознативо, слеђено и усамљено, а у њој све се узајамно проналази, прожима и евхаристијски служи. Живети у Цркви значи урастати у тајанствену стварност Тела Христовог, живети као члан тога тела, а то значи неупоредиво више од испуњавања Црквених правила и прописа . Tо нарочито важи данас када се све више наглашава важност Свете Евхаристије за живот Цркве уз сталну опасност да се Црква претвори у једну обредну институцију где се појам заједништва и заједнице који срећемо код Апостола Павла губи, те је мало оних који Свету Евхаристију схватају као Тело и Крв Христову већ своје учешће на евхаристији своде на индивидуални доживљај остварен мимо заједнице са другим, чак мимо заједнице са Епископом заборављајући при томе да се Црква не може само свести на обред. Њена битна форма је заједништво и ту своју суштину Евхаристија добија од Цркве као заједнице, Исто тако и Црква добија своје обележје из Евхаристије, па је зато Црква евхаристијска заједница, на евхаристијски начин постоји16. Због тога је веома важно као што смо рекли правилно разумети Евхаристију. От тога и на који начин будемо разумели природу и суштину литургије Цркве зависиће и наше активно учешће у њој. Свако црквено богослужење јесте ликовање целе Цркве, ликовање свеокупне црквене евхаристијске заједнице17. А то значи да сви у Цркви а не само свештенство треба да имају активну улогу у евхаристији, свако у складу са свештеним поретком у свом одређеном чину, месту и мери. 18Сваки члан има своје место у телу Цркве и зато зависи од целог тела потребно му је цело тело, како нам то Апостол Павле говори у (1 Кор. гл. 12). Пошто је Црква евхаристијска заједница, свако има своју службу, и свака служба захтева активно учествовање. При томе не смемо заборавити да верни не само да долазе у цркву него да су они Црква и да је зато неопходно нарочито у данашњем времену настојати да се вернима омогући што активније учешће у животу Цркве као Тела које је заједница. Без откривања свачијег места и улоге у Телу Христовом, без народа као царског свештенства који у евхаристији добија своје место не можемо говорити о Цркви.

То не значи да је довољно да редовно долазимо у цркву и да пажљиво пратимо савршавање свете тајне. Потребно је далеко више од тога. Литургија није само учење које нам је неко оставио. Она је пре свега вечера на коју смо призвани, односно на којој треба да учествујемо као њени причасници и заједничари јер је циљ у томе да се верници причесте Телом и Крвљу. Ако свако од нас не буде причасник ове жртве, каква му је корист што она постоји. И велики апостол Христов истиче ову чињеницу. Ми нисмо посматрачи Тајне Божанске Евхаристије, него њени учесници. Верници заједно са свештеником савршавају Тајну Свете Евхаристије “причешћујући се Телом и Крвљу Христовом и тако се сједињују са Христом”. Због тога се на свакој Божанској Литургији уз речи свештеника вернима да са Страхом Божијим, вером и љубављу приступе пројављује Црква као Евхаристијска заједница.Дакле целокупна Божанска Литургија својим молитвама које не изговарамо у себи већ наглас, својим прозбама и химнама припрема верне да кроз веру и покајање узму учешћа у чаши живота и то што чешће по правилу на свакој литургији следећи праксу Светих Отаца, а нарочито правило деветог апостолског канона које каже: Све верне који улазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али не остају и за време молитве и Светог причешћивања треба одлучити као оне који изазивају беспоредак у цркви. Без сталног причешћа у Цркви нема вечног живота. Дакле  иако Свето Причешће треба да прдставља средиште нашег живота, храну која оснажује и укрепљује човека, много је оних који ову храну не једу редовно. Хоћемо да будемо у јединству са другима, да сви будемо браћа а при том сви не заједничаримо у божанском причешћу. У овоме је трагедија свременог друштва које често осуђујемо као индивидуалистичко заборављајући да смо сами ликовали увођењем индивидуализма тамо где му није место у Цркви. Када је дошло до ове појаве то је морало довести до опадања потребе за заједничким сабрањем . У четвртом веку јављају се прве молитве посвећене индивидуалној припреми за причешће. А до тада су молитве пред причешће схватане искуључиво као ствар заједнице. Оно што често данас чујемо од наших верника који долазе у Цркву а не приступају Светом Путиру јесте да је недостојност а не припадност евхаристијској заједници главни разлог њиховог непричешћивања, чак је то нешто чиме се они хвале и сами несвесни чињенице да под изговором недостојности могу доћи до потпуног непричешћивања што је веома опасно јер се тиме доводи у питање смисао Цркве као евхаристијске заједнице. Апостол Павле изобличава верне који се недостојно причешћују и упозорава их на суд19. Он их позива да испитују себе, али им ни једном не предлаже избор достојни да се причешћују, а недостојни да се уздржавају20. Израз “Светиње Светима” који се помиње на Литургији погрешно се схвата. Апостол Павле, у својим посланицама обраћа се свим хришћанима, не разликујући грешне од праведних. То видимо из толико помињане посланице Коринћанима у којој он укорава коринтског блудника, али се на почетку обраћа хришћанима изразом свети. За Светог Николу Кавасилу, исто као за Апостола Павла свети су они који су савршени у врлини, али и они који се труде да доспеју до савршенства, чак и ако у томе нису успели21.

У прва три века бити у Цркви значило је припадати евхаристијској заједници кроз причешће. Свети Јован Златоуст као што смо навели, у својој 24. беседи на 1 Кор. 10. даје пример како се сједињујемо једни са другима и са Христом, попут зрна пшенице, који постају један хлеб, што значи да је Црква дело целог народа Божијег, а не нечија приватна ствар. Зато нам је данас више него икад потребна трезвеност која подразумева одбацивање којекаквих обичаја под изговором да су они православни а у ствари су продукт наше неспремности да се ухватимо у коштац са проблемом често стављајући у центар нас саме, а не Цркву и њено искуство. Пут ка реалном животу темељи се и пролази кроз учешће у Цркви као Евхаристијској заједници, кроз заједничење у животу који дарује Христос у причешћивању Његовим Телом и Крвљу22. У парохији све ово што смо до сада рекли треба да постане стварност. Нама су потребне живе парохијске евхаристијске заједнице. За такву живост једне локалне заједнице није важан број верника које она сабира, већ духовна сила коју она пројављује Цела ствар је дакле у духовном буђењу парохије, како каже отац Јован Мајендорф “Парохија је место у којем ми сами себе пружамо Богу, помажемо друге људе, постајемо чланови Цркве Божије –која је позвана да спасава не само нас као појединце, породице, или групе људи, него и цели свет уводећи га у долазеће Царство”22. Важна је силина молитве, могућност да се од једне парохије одређене географски, начини једна истинска евхаристијска заједница која би била у стању да преображава удове те заједнице кроз повратак изворном смислу парохије што је једна од кључних теза православне еклисиологије. Парохијски живот како то каже отац Александар Шмеман мора да се оцрквени23. У центар таквог живота долази причешћивање светим Тајнама Христовим, које треба да помогну наш индивидуални духовни пут усавршавања и узрастања. Парохија јесте онај свештени простор у коме све јеванђељске поруке и поуке конкретизујемо кроз учествовање свих чланова парохије у обогаћивању парохијског живота. А то значи мобилизацију целе парохије у коју се морамо укључити сви. Пасивност верника која се манифестује на литургији доводи нас у једно алармантно стање са опасношћу духовног умирања парохије у којој је улога пароха сведена на сервисера за индивидуалистичке потребе верних са свим предусловима да се живот верних усмери у једном сасвим другачијем правцу ван и мимо Цркве. Зато је потребно у нама самима обновити евхаристијки живот. Потребно је што пре учинити све како би се отклонили недостатци на Телу Христовом, тј на живој заједници верних коме је глава Христос. Када би се истинска саборност о којој смо говорили обновила на сваком нивоу Цркве, када би сваки члан Цркве у потпуности учествовао у њеном животу у складу са својим призвањем, даровима и положајем, тада ни живот Цркве као евхаристијске заједнице неби био толико нарушен као што је то данас. Зато сви заједно морамо постати учесници у изграђивању живог организма Цркве. Морамо помоћи сваком члану Цркве да осети призвање унутар Тела Христовог. Како каже отац Александар Шмеман, наши верници морају постепено да се богословски образују како би могли правилније да схвате тајну Цркве24. Ако саборно начело не обновимо на парохијском нивоу онда ће се оно на свим осталим нивоима показати као бесмислено и неделотворно.

Горан Мићић, јереј

 Литература