Ево дана који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему (Пс 118, 29)

Овим библијским славословом, сверадосном пророчком песмом, Црква Православна објављује дан Христовог Васкрсења. Овај дан је чудесни дар небеса, празник над празницима; дан и догађај у који се уливају сви дани и догађања од настанака света и човека; дан који улива вечни живот у пролазне токове историје. То је дан у којем свет и уопште живот задобијају свој вечни и бесмртни смисао силом и светлошћу Васкрслога Христа.

Ова благовест посебно одјекује у ово време у коме наш народ и наше отачаство доживљавају велика искушења. Међутим имајмо на уму да смо кроз нашу мукотрпну историју често били  усамљени, одбачени и прокажени као и Господ на Велики петак, али духом нисмо падали, јер смо, будући научени од наших светих предака, знали да је време Великог петка, време пробе и провере за све нас. Време Великог петка је такође и стално људско време на земљи; у огледалу Великог петка, људи се непрекидно сврставају међу оне који су верни Богу, вечном смислу постојања, истини и правди и оне који то нису.

Тако се и пред нас, као појединце и као православни народ, као и пред сва прошла и будућа људска поколења, поставља се вечно питање: Хоћемо ли за истином и правдом Распетога и Васкрслога Христа, или ћемо за обманама и неправдом људском која нас неминовно води у безнађе и очајање? На ово питање не одговарамо сви на исти начин јер није лако остати веран Распетом Богу и распетом брату, у тренутку свенародног распећа и свеопште несреће. Зато је потребно да васкрсне и да се обнови у нама вера у Васкрсење и Васкрслога који нам поручује: Не бојте се и да се не плаши срце ваше, јер ја победих свет! (1 Јн 5, 4). Важно је дакле да у свим временима, па и у овом нашем, сачувамо чврсту веру, здраву памет и чист образ, ако мислимо бити истински људи и прави Божији народ.

Шта нам ваља чинити да би у овоме успели? Потребно је да се вратимо хришћанским вредностима живота и светлости Христовог Васкрсења, јер само Христова светлост која је засијала из Његовог гроба обасјава и просвећује све нас, па зато у Цркви и говоримо: Светлост Христова, просвећује све. Морамо се ослободити мрака који нам многи нуде као светлост, увек имајући на уму да тамо где нема Христа и Васкрсења, нема ни светлости. Христовим Васкрсењем отворен нам је прозор за више вредности, за светлост која не пролази и не тамни. Док су капци затворени на кући, мрак је у кући. Тако је и са нама и у нама. Док смо затворени у себе, онда смо у марку и не само што не видимо другога, него не видимо ни сами себе. Чим отворимо капке своје душе, свога срца, светлост Христова и топлота Његова улазе у нас. Светлост и топлота, то је вера која низводи светлост истине с неба у душу нашу доносећи јој радост; а капци на души нашој јесу: злоба, мржња, пакост, гордост, саможивост, неосетљивост за све људе. Другим речима то су наши непокајани греси. Стога што мање грехова има човек, то је већа вера у васкрсење, и то је већа радост у празновању Васкрса Христова, а што је савест помраченија и обремењенија гресима, то је вера слабија и радост мања. Зато отворимо те капке покајања, и пустимо светлост вере и топлоту духовне радости у душе наше. Тако се нећемо застидети у онај дан када ангели Божији о свеопштем васкрсењу затрубе и објаве долазак Христов (Мт 25, 31). Љуто ће се застидети и заридати тада они који у Христово васкрсење не вероваше нити се у своје надаше. Зато држимо веру да се не застидимо; имајмо наду да се не устрашимо. И још, чинимо свако добро дело, да се удостојимо бити названи благословенима. Да би тако чули из уста самог Господа Васкрситеља имена наша прочитана из књиге вечнога живота: Приђите благословени Оца мога, наследите Царство небеско приготовљено вам од постанка света (Мт 25, 34).

Да би наследили Царство небеско треба да пазимо на себе и да стражимо над собом, над свим оним шта мислимо, осећамо и радимо и да по јеванђелској речи чинимо другом оно што желимо да други чине нама (Мт 7, 12). У овоме је садржан пут и метод и етика људског живота и начин како да ту етику применимо у свој свакидашњи живот. Зато нас је Црква кроз цео Васкршњи пост упућивала на молитву Св. Јефрема Сирина: О Господе, Царе, даруј ми да сагледам своје грехове и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Црква Божија на основу свог богоданог искуства зна да је начело познати себе и неосуђивати другог само почетак истинске промене, раста и усавршавања човековог. Није довољно знати истину, сагласно истини треба живети. Неопходно је непрекидно пазити и стражити над собом. Бог је открио истину пророку Мојсију и дао му Закон, али му је онда рекао: Пази на себе (5 Мој 4, 9). Тако и Христос позива све људе: Пазите на себе…(Лк 17, 3) и још: Стражите, дакле, у свако време молећи се да се удостојите да избегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човечијега (Лк 21, 36); Пазите, стражите и молите се; јер не знате кад ће време настати (Мк 13, 33) – то јест време смрти и време другог доласка Христовог.

Једино преко тог и таквог стражења над собом и над својим понашањем човек може успоставити прави однос према себи, према творевини Божијој и према другим људима. Пазећи на себе човек спознаје сву снагу прве заповести Божије: Ја сам Бог твој, који сам те извео из земље Мисирске, из дома ропскога; Немој имати других богова осим мене (2 Мој 20, 2-3). То значи: Богу се треба клањати и њему једином служити (Мт 9, 10). Творевину и човека треба поштовати као дело руку Божијих а Богу као дародавцу вечног живота служити.

Управо је квасац Христовог Васкрсења оно што даје вечни живот и смисао свему постојећем, обесмрћује природу људску и космичку. Тај исти квасац и светлост Христовог Васкрсења дарује нетрулежну вредност и сваком правом људском стваралаштву, култури и уметности. Култура и уметност су само онда истинске и живоносне када носе у себи зов и дах вечности, када оплемењују људски живот, васпитавају ум, срце, око, и хране човека правим вредностима узводећи га вечном смислу; када буде осећање за вечно човеково достојанство.

Приђимо, дакле, ближе васкрслом и победничком Господу нашем и запитајмо се прво, кога је Он победио васкрсењем Својим, и друго, кога је Он ослободио победом Својом? Васкрсењем Својим Господ је победио два најљућа непријатеља живота људског и достојанства људског: смрт и грех. Ова два непријатеља људског рода рођени су онда када се први човек одродио од Бога погазивши заповест о послушности према своме Створитељу. У рају човек није знао ни за смрт ни за грех, ни за страх ни за стид, јер уз живога Бога човек није могао знати за смрт. Живећи у савршеној послушности према Богу он није могао знати за грех. А где се не зна за смрт, не зна се ни за страх; и где се не зна за грех, не зна се ни за стид од греха. Чим се човек огрешио о свеспасоносну послушност према Богу, страх и стид ушли су у њега; он се осетио бескрајно удаљен од Бога наслућујући мач смрти над собом. Зато када Бог викну Адама и рече му: где си? он рече: чух глас у врту, па се поплаших, јер сам наг, те се сакрих (1 Мој 3, 7-10). Дотле је глас Божији крепио, радовао и оживотворавао Адама, а тада, после учињеног греха, тај исти глас Божији раслабљавао га је, страшио и умртвљивао. Дотле је Адам гледао себе одевена у ангелску одећу бесмртности, а тада је угледао себе нага, понижена и заробљена.

Господ је зато и дошао да подигне палог човека и да га својим Васкрсењем ослободи од робовања греху и смрти, да му да живот вечни и да нам врати радост. Тако нам говори и Васкршњи тропар: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су гробовима живот дарова. Ово је сверадосна песма коју појемо за Васкрс – празник над празницима. Од ње нема радосније песме за човека и за сва бића. У овом васкршњем тропару је исказана победа живота над смрћу, и тиме – смисла над бесмислом, непролазности над пролазношћу. Само ако је човек вечно биће – он је истинито биће. Истина постоји само онда ако живот тријумфује над смрћу, светлост бесмртности над тамом, трулежи и ништавила. Зато Свети апостол Павле и каже: А ако Христос не васкрсе, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша (1 Кор 15, 14). Све је узалудно и бесмислено: небо и земља сва створења и човек као најсавршеније Божије створење, људска историја и сва збивања у њој, ако вечни, живот, није на почетку и ако се све не искрцава на обалу вечног живота. Да та стварност и нада постоје – потврђује нам Христово Васкрсење.

Зато, браћо и сестре, радујмо се Васкрслом Господу! Јер знајмо, ако се радујемо Њему, ми се радујемо самима себи, вечнима и бесмртнима. Нека вам је радостан и благословен овај свети дан, и нека сте благословени сви ви који сте се сабрали у својим храмовима, и нека Бог да, да се у њима увек сабирате, да се слажете а не да се делите, да у њима Бога прослављате, да у њима хришћански једни друге загрлите и да тако загрљени запевате: праштамо све ради Васкрсењa.

Славећи Васкрслог Господа нашег, победитеља греха и смрти ја вас у име Цркве Божије у Шумадији поздрављам победоносним и најрадоснијим поздравом,

Христос Васкрсе - Ваистину Васкрсе!

Ваш у Васкрслом Господу,

ЈОВАН

Епископ шумадијски