Одавно се једно знало. Каона је деценијама почивала на два стамена, свештеномонашка стуба: оцима Милутину и Арсенију. Једног је, пре десет година, несебично даривала Цркви за опште добро. То је данас епископ ваљевски. Други је храбро и одговорно на своја плећа примио терет служења, бриге и чувања, сада већ знамените светиње каонске. Био је то отац Арсеније.

Срушио се одједном и изненада носећи стуб монашког, врлинског живота у Каони. Пао је верни стражар подвижничких, монашких завета: девствености, сиромаштва и послушности. Целим својим бићем, жртвом и делима сведочио је достојно пастироначалника Христа. То је потврдио и блаженом својом кончином.

- Неиспитани су путеви Господњи - вели Апостол. Отац Арса, како смо га понајчешће звали, био је већ дуже време крхког, начетог здравља. Тога дана, када га је Господ призвао себи, нашао се на службеном путовању на ибарској магистрали, у селу Заграђе код Горњег Милановца. Смрт је, по налазима и мишљењу лекара, наступила одједном и изненада од срчаног или можданог удара. Аутомобил којег је возио никога није повредио. Ударио је у бетонски стуб покрај пута и зауставио се. Отац Арсеније се у трену, и пре тога, већ био преселио у вечност.

Величанствена је била сахрана и испраћај чувеног каонског архимандрита Арсенија. Стотине аутомобила прекрило је шумовиту, сунцем умивену, златолисту посавотамнавску котлину. Преко хиљаду људи слегло се у манастирској порти. Надолазили су таласи црних свештеничких и монашких мантија. Њих више од двеста на броју. Све је било баш као некада, у добра срећна времена, приликом бројних манастирских свечаности за памћење. Народ са духовенством је овога пута непогрешиво препознао праву вредност. Отишао је најбољи. Била је то одиста ретко виђена духовна смотра, видљиви израз поштовања и уважавања часног монаха и духовника.

Монашко опело однекуд је брзо протекло. Служила су три Архијереја уз саслужење великог броја свештеника и свештеномонаха. Крај одра је, са болом у срцу и препознатљивом тугом у души, стајао његов узор, старији брат и духовни сабрат кроз деценије владика ваљевски Милутин. Воштаница је полако плакала и тајила, догоревајући у његовим рукама. Ту је била и најближа родбина.

Мноштво народа стајало је непомично и у молитви. Мук. Сузе и бол уз јецаје који су пратили појање.

Најпре се беседом од њега опростио надлежни епископ шабачки Лаврентије. Тешко је, по њему, и немогуће је набројати сва добра дела оца Арсенија. Све овде, у Каони, је већма његово дело и заслуга.

Игуман манастира Радовашнице Николај, у име монашког реда Епархије шабачке, говорио је о свештеномонаху Арсенију који се сада у миру придружио каонском духовнику оцу Теофилу и другим српским духовницима у вечном Царству Божјем.

У име свештенства и монаштва ваљевске Епархије прота Митар Миловановић у најкраћем је исказао све најбоље одлике, вредности и карактеристике овог подвижника. Бројанице његовог живота крећу се између Вујиноваче (Пустиња) 1953. и Каоне 2013. године Господње.

Све је дакле, тога дана било у знаку молитве и у знаку оца Арсенија.

После свега остаће сећања, сећања о игуману каонском, оцу и брату нашем:

О обичном монаху и скромном пастиру словесног стада Христовог.

О монаху једноставном, из народа који се није бавио људским умовањима и паметовањима, већ је делима и жртвом сведочио своје служење Богу.

Остаће сећање о монаху који је био опомена, савест али и утеха многима.

О монаху истовремено строгом и благом, оштром али правичном.

О монаху који је храбро стајао на бранику Цркве у тешким комунистичким временима, као и данас у обезбоженом, секуларизованом и посуновраћеном свету.

О монаху који је са крстом и са православна три прста предводио народ штитећи црквене интересе и манастирско власништво.

О монаху побожном и верном, чувару морала, чедности и честитости кога понекад и неки нису разумевали ни схватали.

О монаху коме је узор за угледање био патријарх Павле, чију је икону међу првима живописао у нашој Цркви и којег је у песмама опевао.

Остаће сећање о монаху, врлом духовнику и Каони, манастиру који више неће бити исти.

Вечан му помен!

Бог да душу прости и Царство небеско дарује оцу нашем и брату Арсенију Каонском!

Митар Миловановић, протојереј-ставрофор