Наравно, као и увек, било је тешко наћи оне који би били вољни да донирају средства за овај велики подухват. Наш пут помогли су Општина Топола, Ливница “Лиграп”-Белосавци, “Стара Варош” (Г-дин Буда Стаматовић), “Трнава промет”-Топола, Шумадијска Епархија и Црквена Општина Тополска, Задужбина Краља Петра Првог-Топола, и два донатора која су хтела да остану анонимни. Наравно да су учешће у плаћању аутобуса дали и сами чланови хора.
Били смо дирнути пажњом, љубављу и гостопримством које су нам указале монахиње овог манастира.
На Фестивалу увек учествује пет хорова од тога само три мешовита. Монахиња Јулијана (Денисова) је селектор Фестивала и она је иницијатор овог догађаја у Манастиру, иначе је врсна музичарка цењена у свим земљама бившег Совјетског Савеза и у целом свету и веома позната као диригент и композиторка са великим опусом духовне музике писане за мешовити хор. Њена животна прича, ( као и историјат самог Манастира) веома је интересантна, о чему се можете информисати на интернету.
На Фестивалу су учествовали осим нашег следећи хорови:Мушки Хор Харковске Духовне Школе из Украјине, Народна Хорска Капела “Раница” из Минска, позоришни глумци из Белорусије Виктор Манаев и Елена Наследишева као и Хор Политехничке Академије из Минска.
Тополски Хор је наступао 19-ог октобра у манастирској цркви која је посвећена Богородици “Державној” заштитници града Минска. Црква је била препуна посетилаца који су слушајући наш наступ плакали. Био је то доживљај који ћемо сви памтити, таква експлозија емоција и присуство велике Божије благодати да су сви хористи били дубоко дирнути и потрешени оним што су доживели током свога певања, а диригенту хора Г-ђи Марији Ракоњац биле су препуне руке букетића зимског цвећа којима су је даривала дечица и посетиоци.
Матушка Јулијана (Денисова) нам је рекла да нам је позив за овај фестивал упутила када је чула и осетила емотивност искреност и молитвеност с којом наш хор изводи њену музику и дала нам пар веома корисних савета за даљи напредак хора.
После Недељне Литургије 20. октобра упутили смо се кући у Србију испуњени најлепшим осећањима, испраћени уз гомилу поклона и не жалећи што смо превалили толики пут (3300км у оба правца).
Ово ће бити нешто што ћемо сви памтити целог свог живота знајући да се тамо негде далеко у Белорусији 1650 км од наше Тополе дивне насмејане монахиње Манастира Свете Јелисавете моле за нас. Вредело је труда.