Постоје личности значајне за своје време и за свој завичај, за народ у којем су рођене. Такође, историја зна и за личности које су рођене не само за своје, него за сва времена. Постоје, међутим, и личности значајне не само за свој народ и за своје време, већ за сва времена и за све народе. Такве личности су као хлеб којим се сви хране, као вода коју сви пију, као сунчева топлота којом се сви греју. Међу овакве људе спада и Свети Сава, оснивач помесне Српске Цркве, велики просветитељ српског и свих православних народа и први архиепископ све српске и помесне земље.
Више од осам векова српски народ неуморно и благодарно преноси лични доживљај заједнице са Светим Савом у похвална слова и друге хагиографске и химнографске списе њему у част, у којима је о овом Божијем угоднику готово све речено. Али, ова свевремена личност обавезује да се о њој и данас пише и говори. Истовремено, поставља се питање, може ли човек нашег века, имајући у виду толику временску дистанцу, достојно и прилично одговорити на изазов да изговори нову реч у химнама или беседама о архипастиру свих наших архипастира и дода још које слово у славу Светитеља, али и Господа Исуса Христа који га је учинио Светим.
Колико је то тешко, у име свих нас који се усуђујемо да о Светом Сави говоримо, упозорава и хиландарски монах и његов биограф Теодосије, који је библијски и молитвено певао: Којим (и каквим) духовним песмама да похвалимо Саву свештенога, Који нам разјасни таблице Јеванђеља Новог Божијег Завета, Којим познасмо истиниту веру православља, Који нас учини христоимен(ит)им људима?
Свети Сава није само најзначајнија личност у српском народу XII и XIII века. Он је и светионик словенског југа у тој преломној историјској епохи и једна од најзначајнијих личности тадашње хришћанске Европе. Својим просветитељским делом и путовањима спајао је Европу и Азију, обједињавао и надахњивао балканске хришћанске земље, источне и западне земље. Успостављао је и изузетно значајне контакте, пророчког значаја, са исламским светом Истока.
Одредио је ко смо и коме припадамо, јер нас је привео Христу. Свети Сава нас је сабрао и одредио пут којим треба да идемо. То је пут Христов, пут Јеванђеља. Усадио је српском народу вредности које трају, вечне вредности као што су Истина Божија, Правда Божија, Љубав Божија, Милосрђе Божије. Он нас је увео у заједницу Божијег народа, новог Израиља у којем се не потиру Богом дане особености појединих народа, него се сви народи, као и сваки човек поименично, препознају по својим даровима којима обогаћују заједничку духовну ризницу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Свети Сава је још као светогорски монах засијао светлошћу Божанских врлина и дарова. А као архиепископ српски, због васељенских размера његове личности, био је уважен и поштован, како од Васељенског патријарха, византијског цара, свих источних патријараха и хришћанских кнежева, тако и од египатског султана и багдадског калифа, који су га поштовали као Божијег човека.
Укупну енергију своје христољубиве личности Свети Сава је уложио у просвећивање свога народа светлошћу православне вере, истовремено оплемењујући српски народ православном духовношћу и православном културом. Младој српској држави удахнуо је душу и духовност кроз утемељену и добро организовану Српску православну архиепископију са пуним достојанством једне помесне православне Цркве која је од свих била призната и подржана. Успоставио је и правно уредио симфонију између Цркве и државе која ће одолевати бројним искушењима.
Свети Сава је учитељ и предводник пута који води у живот и зато је он личност коју можемо следити само јеванђелском вером и добрим делима. Не можемо га следити механички, него подвижнички и стваралачки, јер је у својој личности сјединио најбоље и од подвижника и од ствараоца.
Кроз култ Светог Саве, који је код нас Срба веома развијен, открива се тајна његовог духовног очинства и небеског заступништва. Заиста, овај Светитељ се настанио у души свог народа који се потпуно са њим поистовећује. Призивали су га у помоћ сви и свуда, ратник и ратар, мудрац и сељак, удовица и сиротица. Зато није чудо што се увек свечано прославља, најпре литургијски, а потом као свенародна и школска слава. Славе га Срби у песмама и легендама, а његово име носе многи храмови и места. Тако је светосавско предање у српском народу, и у овом нашем времену, извор новог надахнућа и нових стваралачких подвига.
Светосавље има огроман значај за наш народ и за нашу Цркву, па зато можемо говорити о Светосавском народу и Светосавској Цркви. Светосавски пут нас је увео на православни пут, то јест Христов пут. Али, Светосавље није замена за Православље. Светосавље себе дугује Православљу, целокупно исходи из њега и њиме се оваплоћује, оно је и локалног и саборног карактера. Представља догађај Светодуховског укључења хришћанског православног српског народа у пуноћу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Светосавље је још један од Светодуховских плодова Светог предања које се пројавило унутар српског народа. Реч је о још једном од Светодуховских догађаја који одређује синтезу црквеног правоверја и правоживља, стамених у свом корену, чији је носилац наш српски народ.
Охристовљујући српски народ Јеванђељем и Светим тајнама, догматима, оросима и правилима Васељенских и помесних сабора, богословљем, благочешћем и врлинама Отаца и свих Светих, Свети Сава је све оно што је у српском народу било добро препознао као хришћанско. И све оно што је у свом отачаству затекао као већ христијанизовано увелико је уграђивао у своје виђење отачаственог Православља и Цркве свога народа. И тако ће Свети Сава, као првопрестолник Српске Цркве и духоносни учитељ, порађати освештана духовна чеда у отачаству своме.
Свети Сава је у свом времену, као пастир и Епископ, имао многе изазове и искушења. Суочавао се са тешкоћама које по интезитету и обиму нису биле ни мање ни једноставније од данашњих. Напротив, требало је умети и хтети, а истовремено имати неизмерну љубав према Богу и ближњем, како би се од једног недовољно христијанизованог, али Бога жедног народа, какав је био српски, створио народ са јасним Христовим и црквеним печатом и усмерењем. Увео је свој и наш народ, уз Божију помоћ, у живот, у Цркву, учинио га је хришћанским и православним. И тиме, он нам је пример за углед, он нам је покровитељ пред престолом Господа, покровитељ и надахнуће.
Свети Сава нас учи да нас нико не може учинити јунацима до истина, али не истина из књига него истина проживљена у људским душама. За њега постоји само једна истина, а то је Христос Бог наш који каже: И познаћете истину, и истина ће вас ослободити (Јн 8, 32). Истина којом је живео и делао учинила га је великим. Зато је и назван стубом народним, стубом који је Бог одредио да дању и ноћу светли и блиста у Српској Цркви и српском народу кроз васцелу нашу историју. И заиста, Свети Сава је вековима стајао и непорочно ходио творећи правду и говорећи истину из свог срца, указујући Србима на путеве којима треба да иду у свакој прилици и неприлици. Тако је Свети Сава постао наш Мојсије, наш највећи Светитељ, духовни и народни вођа и први архипастир наше Цркве, самим тим и народа. Вечно указује на темељ нашег постојања тако што нас је назидао на темељу Цркве Христове. Он је наша историја, наша прошлост и наша будућност.
Као наш највећи учитељ, научио нас је да не можемо досегнути човекољубље док се не ослободимо себељубља. Човекољубље Светог Саве није апстрактно него реално, јер је засновано на личности Христовој у којој се остварују обе најважније заповести: љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом; И љуби ближњега својега као самога себе (Мк 12, 30-31). Тако љубимо правога Бога и љубимо правог човека, поучавао је Свети Сава. Поучавао нас је истинском богољубљу и истинском човекољубљу, јер је христољубље право богољубље и право човекољубље. Признањем савршеног Бога и савршеног човека у Христу, ми познајемо како, кога и шта треба да волимо у Богу и човеку и сваком народу. Из остварене љубави према најближем човеку, према сваком ближњем, учимо се истинској љубави према сваком створењу и сваком људском бићу, ближњем или далеком. Да би љубав била истинска, она мора да се проверава у односу према онима који су нам најближи. Ако не сазри према човеку који је непосредно поред нас, она никада неће постати права и несебична љубав. Љубав према својима ближњима, према својој породици, према ближњима представља школу љубави, школу за свечовечанску, богочовечанску љубав.
Наш најпоузданији сведок да је светост једина права мера човекова у свим временима јесте Свети Сава. Зато и ми можемо са Светим пророком и царем Давидом да кажемо: Диван си, Боже у светињи својој! (Пс 68, 35а). Диван је Бог и у Светом слузи Своме, духоносном Сави Српском – толико диван да неодољиво привлачи себи сва жива срца и разбуђене савести. Својим животом и делима, апостол земље српске као да пише пето јеванђеље, позивајући – и мене и тебе и свакога од нас – и говорећи нам: моли се Богу и у Њему пребивај, људима помажи, природу своју обуздавај, саображавај се у себи са живим Богочовеком Христом, признај Његово стварно присуство у Цркви и постави себи за циљ да преносиш дух Његов у све области људског и природног живота, како би се преко нас небеско спојило са земаљским и како би се у сваком нашем прегнућу прославио Онај чије је царство, како исповеда Свети цар Давид: царство свих векова; и чија је владавина за сва времена (Пс 145, 13). Свети првојерарх српски сав је – ходеће Јеванђеље. Кроз њега путује оно свето Божанско чудо које је ушло у овај свет на дан Педесетнице и гле, делајући у овом изабраном сасуду вишње благодати и изнова чинећи јенађељска чудеса, непрестано долази к нама и живи међу нама. Уистину, с правом Васко Попа, пишући песму о Светом Сави, вели: Путује без пута, и пут се за њим рађа.
То је порука и поука Светог Саве на овај предивни његов празник и у исто време наша молитва Светом Сави да нас и децу нашу води и руководи и у овим смутним временима. Зато још једном и много пута завапимо и ускликнимо: Да живимо сви у слози, Свети Саво, ти помози.
Епископ шумадијски
Дано у престоном Нам граду Крагујевцу 27/14. јануара 2014. године
