На почетку самог пута морамо скренути вашу пажњу на један врло битан моменат. Данас, имамо једну необичну ситуацију када чујемо како многи говоре о Светоме Сави. Можемо слушати многобројне беседе, говоре, предавања у част овог светитеља, а ни једном једином речју да се помене Христос Син Божији. Као да су данас светитељи аутономни у односу на Онога Који је Једини свет и Који им једини даје ту светост. Ово је једна христолошка деформација на општем плану нашег народа, и она нам свакако нешто говори, али без Христа ми немамо Светога Саву. Без Христа, имамо мудрог човека, способног вођу, искусног старца и вештог политичара, али немамо, браћо и сестре, нашег Светог Саву. Њега можемо разумети само у оквиру Христове личности, јер кад говоримо о Сави ми говоримо о Христу, када пишемо о Сави пишемо о Христу, када славимо Светога Саву ми славимо Господа нашег Исуса Христа. Ако ово немамо на уму, ми нећемо разумети Светог Саву, а када га не разумемо онда се дешава оно што смо мало пре и рекли – хируршким - насилним путем човек одваја оно што је њему разумљиво и мења целину делом, криви слику и остају само обриси и наслућивања. Тако су многи разумели научни део овог човека, врлински, политички, али су ово само делови, а не целина. Целина, његов сами идентитет јесте Христос.

А шта нам Христос говори на празник Светог Саве? Шта нам христоносни Савин лик говори? Син Божији овог и сваког другог Савиндана обнавља, браћо и сестре, свој савез са српским народом. Обнављајући овај савез, Бог нас, ето већ више од осамсто пута позива да кренемо ка Њему. Бог позива човека, а човек одговара. То је основна истина и темељ свих нас хришћана прикалемљених на лозу Христову – Цркву Божију. И не само то, Бог преко једног човека призива ка себи многе народе. Јеврејски народ је цео призван кроз праоца Авраама, сав људски род је призван кроз рођење Господа нашег Исуса Христа. Али Бог, како каже Свети Јован Златоуст у својој Литургији „није престао све да чини, док нас није узвео на небо“. И не само то, Бог неће престати да нас и даље опет и опет призива и позива. А на човеку ће бити највећа одговорност овога и онога света – одговорност да каже Амин – да, хоћу Господе да будем са Тобом.

И један од људи, из нашег народа, у име свих, је рекао „да“ Богу. То је био Свети Сава и он је наш први калем на Христовом чокоту. Цео један грозд је Свети Сава прикалемио на том чокоту. Тако смо као народ добили сопствени идентитет и он је запечаћен савезом Бога и Светог Саве. Ово је неизмерно данас важно, јер живимо у једном новом добу, добу када се идентитет човека и народа мења. И врло је важно на који начин овом неумитном процесу одговорити. Ако занемаримо ову чињеницу у великој смо опасности да као народ изгубимо своју јединственост, оригиналност, непоновљивост - сами идентитет. А губитак идентитета се у Цркви, драга господо, поистовећује са смрћу.

А шта је радио као такав Свети Сава у своме времену? Јели отварао школе – јесте, јели помагао сиротима – јесте, болеснима – јесте, а одакле све то, одакле? Одакле Светоме Сави толика сила и моћ да га после толиких година славимо? Одакле Светоме Сави толика сила и моћ да је и упокојен био сила српског народа, толико страшна и велика да је из гроба више говорио од оних који су ходали на земљи, па су крвници морали и гроб да му утишају? Одакле браћо и сестре? Многи су људи били хумани, и пре и после Светога Саве, многи су били и већи научници од Светога Саве, али шта те људе одваја од њега? Шта?

Многима ће можда бити чудно, али тајна се крије у служби Светога Саве и онога шта је та служба подразумевала. Свети Сава је био Епископ и служио је Литургију. Он је Литургијом уцеловио човека, спојио је распарчане делове и начинио целину.

Не можете, каже нам Свети Сава, лечити болесника лековима без Бога. Ми смо људи сви суштински болесни јер нам је природа болесна од узрока свих болести - смрти. Дођите на Литургију код јединог Лекара душа и тела наших да нас Он својим леком исцели и оздрави, па после причешћени се лечите земаљским лековима да ублаже бол и одложе муку. После ове Литургије, коју је одслужио епископ Сава, у очевој Студеници, никле су у нашем народу прве болнице.

Не можемо бити просвећен народ, каже нам данас Свети Сава, ако нисмо обасјани светлошћу Божијом. Јер та Божија светлост открива овај свет као Његових руку дело, и зато човек има непрестану потребу за знањем – јер га то знање привлачи творачкој величини Божијој. Зато дођите прво на Литургију да сагледамо овај свет као Божије јављање и бићемо народ просвећен. После ове Литургије Светога Саве никле су и прве школе, поред цркава, манастира, као што се и данас школе налазе поред места где се служи Света Литургија.

Не можемо бити културан народ ако не идемо на Литургију. Јер она је изнад свега културан чин. Све се културе своде на човеков покушај да се ослободи својих ограничености и вине у небеса Божија. У Литургији, браћо и сестре, човек ово не покушава него остварује. Зато је она мајка свим културама. Првом Литургијом епископа Саве наш народ је постао културан народ. Из оваквог културно-литургијског искуства граде се храмови културе и то опет поред цркава. Само место где се вечерас налазимо ово сведочи и потврђује.

Не можемо поштовати човека и говорити о људским вредностима, каже нам вечерас Свети Сава, ако нисмо на Литургији. Она је наша Универзалана декларација о људским правима, јер човек није само хоризонтала него и вертикала. Док год будемо човека посматрали ван Литургије, писаћемо дуго и дуго разне конвенције, пактове и статуте о људским правима, а и даље ћемо се међусобно тајно наоружавати. Свети Сава је у Литургији видео највеће хумане човекове вредности које му је Бог подарио, и тако су никли, из Литургије опет поред манастира и први социјални центри: ксенодохије, геронтохомије,...

Данас, драги светосавци ми славимо крсну славу. А шта је у ствари крсна слава? Кажу, наш народ је био пагански па је Свети Сава оснивањем породичних слава успео да га до краја христијанизује. Једни митови замењени другим. Све би то, браћо и сестре, било тако, да ту нема хлеба и вина, јер где год се хлеб и вино појављивали, трагови Литургије ће се показивати. Славе су светосавско сведочанство свима нама да се народ тога дана причешћивао, да је тог дана био у Цркви, на Светој Божанственој Литургији. Славе су доказ да је све увирало и извирало из Литургије коју је служио Свети Сава. Овај светосавски покрет целог нашег народа ка Литургији је период наше литургијске инкултурације - једног новог односа човека према свету и Богу, једног новог правца где нас је све усмерио Свети Сава. А који је то, правац? Браћо и сестре, господо драга хришћанска, Свети Сава нас упућује ка Јерусалиму, ка Небескоме граду, ка Истоку, јер како каже пророк за Христа „Исток му је име“. Некада Растко, узео је монашко име по Светом Сави Освећеном чија лавра се налази у долини Кедрона. Ова долина је продужење онога места до Маслинске горе на коме ће, по Откровењу, бити постављен трон Судије приликом Другог доласка Христовог. Зато је Свети Сава ишао пешке у Јерусалим.

У том Небеском граду, вечерас срећемо Светога Саву, и ево нас пред његовим ликом, а шта он нама, његовим светосавцима поручује, шта каже наш праотац Авраам? Свети Сава нам поручује, ако не разумемо Литургију нећемо ни њега разумети, јер је он сав био предан тој небеској служби, служби где Бог и човек говоре на једном месту. А место где је Свети Сава разговарао са Богом је једна нова кедронска долина – рашка долина. У студеничком олтару Свети Сава је склопио савез са Богом, баш као што су га и други Божији угодници склапали. Зато нам Свети Сава поручује да се као народ олитургишемо, да у Светој Литургији пронађемо оно што смо изгубили, јер нам је тамо све. На том студеничком олтару наше је биће заквашено у Чаши Христовој.

Немојмо да будемо као неки из јеврејског народа, па да искушавамо Господа. Он нам је кроз Светога Саву дао све, све што се може дати човеку нам је дато а на нама је да чувамо и другима благовестимо. Немојмо као неки из јеврејског народа да ропћемо на Господа јер брине Он о нама и више него што можемо да претпоставимо. Господ се свог завета неће одрећи јер Он своју никад не пориче. Немојмо као неки из јеврејског народа чим наиђу нека смутна времена да се одричемо светосавског савеза и да тражимо мрве које падају са туђих столова када је наша Часна Трпеза пребогата. Немојмо браћо, немојмо! Кажем и молим вас немојмо. Немојмо зато што су они заборавивши свој савез са Богом дошли до оног најстрашнијег – да Господа Христа нису препознали као свог заветодавца. Па се испунило оно пророчко „својима дође и своји га не примише“.

И ми народ светосавски, због онога шта нам је дато, не смемо себи дозволити овако нешто. Не смемо да дозволимо да Светога Саву не препознамо, и да он нас не препозна. Ако се неком учинила вечерашња реч о њему чудна или претенциозна, верујте да је то сигурни знак нашег непрепознавања Светога Саве.

И у овоме граду, благословом нашег Епископа, служи се свакодневна Литургија. Свакога дана једна црква зове и призива, спомиње и опомиње нас на светосавски завет, е да не бисмо заспали, баш као што су Јевреји заспали у своме времену. И данас, док људи спавају, звона рано ујутро позивају - на Литургију, и док многи будни журе на посао, за све њих, једна црква у Крагујевцу, приноси - жртву благодарности, надајући се и Бога молећи, да се свога завета неће одрећи, и да ће једнога дана - сви застати, на звук звона се окренути и поћи на Литургију да са својим Епископом прославимо Господа и Светога Саву, нашег народа крсну славу! Амин!