Свето писмо подразумева живот у заједници јер је човек биће створено од Бога за заједницу.
Друштвене околности у којима живимо као и данашњи човек су равнодушни. Равнодушан је према крупним институцијама: Држави, Цркви и породици, јер су га оне на неки начин разочарале. Због равнодушности страда заједница и наше основно осећање за ближњег.
Наше стање палости јесте наше самољубље које негира заједницу и ближњег, док Свето писмо и прича о милостивом Самарјанину упућује на тренутак сажаљења, моменат који представља подвиг, интервенцију Божију. Ми смо ти који се морамо препознати коме смо ми ближњи, а не ко је наш ближњи. Наша отвореност да сагледамо невоље других гради заједницу. Циљ ове теме је доброта, позивање на добро. У нашем искуству имамо нешто што је сасвим јасно, људско – доброта. За доброг човека нема непријатеља, противника, сви су ближњи. Без доброте нема хришћанства. Као хришћани нисмо чудни људи, који не могу да комуницирају са другим људима, ми смо пре свега хришћани зато што сматрамо да је то истина о животу. Хришћани теже ка томе да буду добри људи према свима, то је наш идеал, наш пут, јер Бога означавамо као Онога ко је Добар.
По завршетку излагања ове прелепе теме која нас упућује на Христа, као свога најближега и најсроднијега речима: љуби свога ближњега као себе самога значе: љуби Господа Исуса Христа као себе самога, јер је наш најближи ближњи Господ Исус Христос, а кроз Њега ближњи су нам и сви остали људи који су у беди, и којима ми својим милосрђем у име Господа можемо помоћи, уследио је низ питања од стране присутних слушаоца.
Остоја Пешић, ђакон