У петак, 14. марта 2014. године, у храму Сабора срба свеетитеља у Степојевцу, Његово Преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован, служио је пређеосвећену литургију. Епископа је дочекао велики број народа и деце, а саслуживали су му: јеромонах Онуфрије (Вранић) духовник манастира Драче и протојереј-ставрофор Видо Милић, протонамесник Милисав Радовић и јереј Игор Обрадовић. Пре литургије отац Онуфрије исповедио је свештенике бељаничког намесништва.Владика је на почетку у својој беседи говорио о просвећењу ума и срца и то су органи који могу човека до уздигну до Бога али исто тако могу да сe сурвају до испод дубине земаљске. Пре свега да би човек био са Богом потребно је да осећа светост у себи а не да се човек показује бољим пред другима него што он заиста јесте. Треба признати себи себе. Шта нам то вреди да чинимо ако нам Бог то не призна да уђемо у радост Његову. Господ нас призива да преиспитујемо себе, да спознамо себе. Да би смо спознали себе морамо изаћи из себе. Ако отворимо своју душу онда на прави начин излазимо из себе. Најзначајније за нас је да спознамо свој грех. Ко свој грех призна већи је и од онога који мртве васкрсава, већи је и од анђела.
У другом делу беседе владика је нагласио да човек величину има који живи по Богу и по вери а не по мудрости овога света. Зато нам је и дат пост да живимо по закону Божијем. Пост нам је дат да изнуравамо страсти а не тело, да нам молитва буде усрдна, да живимо послушношћу у којој лежи саборност и љубав. Послушност је већа и од поста и од молитве. То најбоље видимо кад нас наше дете не послуша. Кад се дете оглуши о љубав нашу онда ми болујемо, тако је и са Богом.
Беседа епископа шумадијског и администратора жичког Г. Јована
На крају је владика говорио о значају причешћа јер када се ми причестимо постајемо престо Божији. Са трепетом од радости требамо да живимо када се причестимо. У тој молитвеној радости коју примамо у себе позвани смо да васкрснемо пре Васкрса.
После беседе уследило је причешће свештеника, верника и деце.
Након литургије, одржан је састанак владике и свештеника бељаничког намесништва, на којем је прочитан реферат ђакона Дарка Павловића на тему „Хришћанско усавршавање у божанској Евхаристији“. Овај рад ђакона Дарка је једно животно сведочанство на тему о којој је писао. У првом делу је писао, из своје перспективе виђења, шта заиста јесте света Евхаристија а у другом делу износи проблематику са којом се сусрећу хришћани при свом усавршавању у Евхаристији. После прочитаног реферата уследила је жива дискусија где су сви редом коментарисали рад а епископ је на крају очински посаветовао и поучио свештенике.
