Спасење је у првом реду хришћански појам који означава дело којим Бог Отац преко свога Сина поново успоставља помирење човека и света са собом. Као што је спасење смисао и циљ Христовог доласка у свет тако је спасење и циљ хришћанског живота човека ради његовог повратка Богу, рекао је професор Јеротић у уводном делу излагања. Говорећи о есхатологији истакао је да иако она јесте учење о последњим стварностима спасења човека крунисана другим Хрисовим доласком на земљу, њу ипак не треба ограничавати или мешати са свршетком света. Долазак Исуса Христа у свет скатио је човеку пут спасења. У даљем излагању је истакао да сваки човек који, без обзира којој религији припадао, верује да је Исус Христос послат од Оца да страдањем на крсту поништи све грехе људске а васрсењем пружи веру и наду да ће и сви други који у Њега верују васкрснути - биће спасен. И све друге религије су, рекао је он, имале за циљ спасење човека само што су путеви спасења били различити. Такође се у основи сваке религије налази «златно правило» које налазимо и у Јеванђељу по Матеју: «Све што хоћете да људи вама чине чините и ви њима». Говорећи о чистоти која је потребна да би се видео Бог професор је рекао «Спасење је могуће у овом животу следујући једно једино правило «не чини другима оно што не желиш да учине теби». Тако просто, тако једноставно да траје хиљадама година, па зашто то не радимо? Тиме се можемо спасти али исто тако и неким другим порукама које нам је оставио Исус Христос да слободно одлучимо да ли желимо да их извршимо или не. Бог је апсолутна љубав, рекао је професор, и дао нам је апсолутну слободу. Сваком човеку је дата могућност овде и сада да по сопственој слободи пређе на другу страну и да тамо заврши процес обожења у циљу «будите савршени као што је савршен Отац ваш небески». Иако психијатар и психоаналитичар професор Јеротић је показао изузетно велико знање из области историје религије и дела светих отаца па је у даљем излагању наводио бројне примере да би на крају говорећи о односу спасења и исцељења, тражећи скривени смисао болести прво дефинисао спасење преводећи грчку реч сотер као ослобођење, исцељење и потпуност. Потпуност као покушај приближавања нашег духовног, душевног, интелектуалног, емотивног, физичког бића рекао је он. Човек је физичко, емотивно, интелектуално и духовно биће. Истина је да човек једно мисли, друго осећа а треће дела али није добро тако, јер Бог нам даје могућност – избор који се састоји у томе да се бар трудимо да будемо потпунији ако не потпуни.
На питање «од чега нам је потербно да се исцелимо?» увек чемо од хришћана чути исти одговор – од греха. Зато је у даљем излагању тражио одговор на питање одакле болест. Да ли је свака болест човека било телесна или душевна грех? Одговор на ово питање није баш одлучан јер ако је болест само човеков грех из тога проистиче мноштво нових питања нпр: Шта са болешћу новорођенчета? Деце? Шта са наследним болестима телсним и душевним?
Даље се дотакао питања личне кривице кроз лично спасење, дајући бројне примере из пракце психоаналиичара о непризнавању греха и личне кривице . Он тумачи као претеривање тумачење у ранијим ввековима хришћанске историје, када је институционална хришћанска црква и на западу и на истоку познавала само однос греха и болести као заслужене казне која долази од праведног а осветољубивог Бога. Али посебан акценат ставља на то да је Он праведан и гневан у ревности.
У закључку професор даје одговор на питање «Можемо ли да се и спасемо и сцелимо?» образлажући да свака болест хоће нешто да нам каже. Болести су ипак опомена - то је неминовно. То кажу чак и атеистички лекари. Указао је на повезаност између психичког стања раздражљивости, љутине и различитих неуроза и депресија са падом имунитета и подложности разбољевања као и на тзв. психосоматске болести које и су директно условљене њима као што су чир на желуцу, обољења штитне жлезде и друго. Бог нам је дао савршено функциоисање нашег тела. Ми поремећујемо телесно здравље нашом психом нашом, како народ каже, лудом главом. Дати прецизан одговор на то да ли је баш свка болест последица греха није ни мало лако. Не треба никога отерати ни у кривицу ни у грех он то треба сам да осети, а разлог из ког се разбољевамо налази углавном у неконтролисању емоција.
Своје излагање закључио је речима: Ако нисам у стању да одговорим на питање да ли је свака наша болест последица ућињеног греха залажем се као хришћански антрополог да болест није казна Божија. Бог љубави и правде није Бог освете. Уколико и даље остајемо при тврдњи од је Бог Бог освете онда је одговор психологије и психосоматске медицине да човек кажњава самог себе. Како је то могуће? Хришћански одговор је јасан.Човекова савест тај урођени глас Бога у нама, он дела и када нисмо тога свесни. ... Исцељујемо се кроз Христа који нам је већ једном указао на пут истину и живот а свака болест може да буде пут ка индивидуацији или обожењу.
