Преосвећени Владика у својој беседи на прочитано Јеванђеље упозорио је како ми често не умемо на Божију љубав да одговоримо нашом људском љубављу. Човек је неретко себичан и саможив, и као такав не може се назвати хришћанином. Хришћанство није толеранција онога поред себе, није само брига о себи, своме добру и својој срећи. Хришћанство значи живети за другога, осећати ближњега свога као себе, делити и радост и тугу брата свога.

Манастир Пиносава налази се у атару села Кусадак, скривен у храстовој шуми у близини малог језера, недалеко од Смедеревске Паланке. Верује се да је црква на том месту постојала још у време Деспотовине, и да су у њој деспоти причешћивали војску. На темељима поменуте цркве је 1733. саграђена нова, која је служила за сва околна села, јер су Турци попалили све остале богомоље, а ова се сачувала јер се налазила изван насеља, скривена у шуми.

Легенда каже да су две сестре, Пиносава и Вукосава, наследиле пун сандук злата и заклеле се да ће од тог блага саградити цркве. Пиносава је саградила први храм на овом месту, који и данас носи њено име, а Вукосава цркву у Смедереву. Вукосавину цркву Турци су порушили до темеља и никада није обновљена. Зато црква Пиносава, поред Светог архангела Гаврила, слави и Велику Госпојину, као спомен на цркву сестре Вукосаве. Високи звоник на западу упућује на утицај градитељства Карловачке митрополије. У оквиру манастирског комплекса налазе се извор, два храста стара више стотина година и један дуд од давнина одређен као записно дрво. Мало је познато да је 1828. године у порти цркве сахрањен Вујица Вулићевић, који је по налогу кнеза Милоша Обреновића организовао убиство свог кума вожда Карађорђа 1817. године. Вујица Вулићевић, после потуцања по свету, умро је у родном селу Азањи, остављен од кнеза и проклет од народа. Вулићевићеви синови Павле и Панта су за откуп грехова свог оца 1844. године цркви поклонили златни путир. Данас се он налази у ризници Епархије шумадијске у манастиру Каленић. Од познатих личности у порти манастира Пиносава сахрањени су Милоје Поповић Ђак, вођа Ђакове буне и пуковник Ранко Мајсторовић, члан Српског совјета.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

У самој цркви се налази храстов иконостас из 1929. године и поједине иконе Јање Молера. Стари фрескопис Руса Тодора Фарфанова познатијег као Тоша Молер је пропао, а део унутрашњих зидова осликао је у другој половини XX века ђакон Добрица Костић.

Приликом посете овом манастиру дочекаће вас са својим сестринством увек љубазна настојатељница, монахиња Текла.

јереј Ненад Петровић