А у ове наше дане, овде у катедралном, Саборном храму, посвећеном земаљској кончини и Светом Успенију оне чудесне родитељке, која је донела на свет Бога у телу човека, овде у духовном седишту богом чуване епархије шумадијске, благословом Његовог Преосвештенства епископа шумадијског Господина Јована, трудом и залагањем братства Саборног храма и уз свесрдну помоћ града Крагујевца, једном духовном празновању биће придодата и манифестација: ВЕЛИКОГОСПОЈИНСКЕ ДУХОВНЕ СВЕЧАНОСТИ. Тако се ево, већ пету годину за редом, један светолитургијски славослов претворио у свенародно слвље. Има ли лепше, узвишеније и чудесније симболике од ове? И ничија се смрт ваљда и Свето Успење на васцелом шару земаљском свечаније и торжественије не прославља, као смрт чудесне девојке Марије из Назарета галилејског. Овде на овом месту, наш поета милош од рода црњанских само би приодао: “Смрти нема! Има сеоба.”

Поштовани скупе,

у години великог јубилеја на стогодошњицу страшног и крвавог рата, мисли наше и срца наша, опхрвана су блаженим споменима на оне див – хероје, оне чудесне прометеје јада, који су снагом својих мишица задивили свет, а славу оружја свога пронели широм васељене. Уместо свећа воштаница на гробовима њиховим ево неколико стихова из поеме: “Вечна стража”, барда српског песништва, Милутина Бојића. Како се једна војска народна која је кренула ка југу, да преко крваве и страшне голготе нађе спас и уђе у славу, опрашта, не само од свог оружја, већ и од родне Домаје своје и својих драгих река:

РЕКО НАШИХ СНОВА, НЕ ТЕЦИ КО ПРЕЂЕ,
КОЛЕВКО ЏИНОВА И ЈАДОВКЕ МЕКЕ,
ХАЈДЕ С НАМА ЈУГУ, У ЗЕМЉЕ ДАЛЕКЕ,
ХАЈДЕ С НАМА НОВЕ ДА СТВАРАМО МЕЂЕ,

ЈЕР СУВИШЕ ДРАГА ТВОЈА НАМ ЈЕ ВОДА
КРОЗ САЊИВИ СУТОН КАКО ЖУРНО БРИШЕ,
СУВИШЕ ЈЕ ДРАГА, ДА СЕ ЗА СПАС ПРОДА.

У НЕДРУ, У ШАЦИ, УСТИМА И ОКУ,
НОСИЋЕМО ВОДО, ТВОЈЕ ВАЛЕ СОБОМ,
ДА СЕ, КАД ПАДНЕМО У ТУГУ ДУБОКУ,
ПРИЧЕСТИМО И ДА КРСТИМО СЕ ТОБОМ,

КОРИТО ЋЕМО ТИ КРОЗ СТЕНЕ ПРОБИТИ
ДА И БОГ ЗАДРХТИ ИСПРЕД НАШЕГ, ХОЋУ,
А ТИ ЋЕШ ЗАНОСНИМ ШУМОМ ШУМОРИТИ,
МИ ЋЕМО ТЕ ЧУТИ И ДАЊУ И НОЋУ.

КО ПАЋЕНИК, ПРИБРАН НАД ВЛАСТИТИМ СЛОМОМ,
А МОРАВА ЋУТИ У СВОМ ХОДУ ТРОМОМ.
ТУ ЈЕ И ДРИНА, МЕЂА КРВАВА, МЕЂА ВАЛОВИТА.

СА ОБАЛА ЛЕВИХ, ДРИНО, ТВОЈИ ВАЛИ
СЛУШАЛИ СУ САМО ЗАПЕВКЕ И ЈАУК
И, КАДА СИ ХТЕЛА ДА ТЕ СМЕХ РАЗГАЛИ,
ТИ СИ МРЕЖЕ СВОЈЕ, КО ВОДЕНИ ПАУК,

ПУШТАЛА ДУБОКО У НАШЕ ЗАРАВНИ
И ЗАПЕВКИ СИТА, НАШ СИ УСЕВ ТРЛА,
ДА БИ ЧУЛА ПЕСМУ, КАД У СУТОН ТАВНИ
ЗАОРИ СЕ ШИРОМ ИЗ ПОЖУДНОГ ГРЛА.

ВАЈ, ОД ДАНАС ЧУЋЕШ И ЗДЕСНА И СЛЕВА
ЦЕО НАРОД КАКО ПИШТИ И ЗАПЕВА.

Слава им и хвала за свако наше јутро сунчано, јутро слободно и нека господ над војскама, Бог мира, правде и љубави, приведе душе њихове мученичке у своју близину.

Од онога дана када се једно новорођенче задојено млеком мајчиним и положено у јасле појате витлејемске огласило плачем својим и када га је брижна и нежна мати изнела из јасала и у крило своје положила, лик мајке са дететом у наручју, постаће најпрепознатљивији сценски миље и симбол, кротости, племенитости, љубави и нежности. И злотвору најзлотворнијем и џелату најкрвожеднијем принесите оку на увид тај лик, лик мајке са дететом у наручју и лица њихова ће се разнежити, а срца њихова слеђена од злодјеја, откравити.

Сви синови и кћери земаљске од камчатке и владивостока, до рта добре наде и земље огњене, од Гренланда до Новог Зеланда, препознаће лик мајке Марије и маленог Исуса у њеном наручју и колена ће своја приклонити и руке своје молитвено преклопити без обзира, да ли су орошени росама Христовим, росама спасоносним и да ли су у воћку њихову положени пелцери науке божанске, науке христоносне. Тако ће и велики индијски државотворац, миротворац и мудрац Махатма Ганди, стојећи тамо негде у некој галерији европској, пред изображеним ликом Богородичиним, са божанским дететом Исусом у њеном наручју, изговорити и ове речи: Христе, да су Твоји као што си Ти, Индија би давно била Твоја.

Сви епитети са оне ниске бисерне скројене за сва времена помоћу којих душа људска у чистоти опстојава и у чистоту се враћа: од кротости и смирености, поуздања и благости, па све до трпељивости, стидљивости, умерености и одмерености, пристају уз њу, најславнију међу кћерима земаљским. Но, то није било довољно. Понеће она још безброј епитета који ће као бесцени смарагди пристајати само уз њу и њен лик. Биће међу многим кћерима земаљским светим, само ће она бити Пресвета, и многима од њих душа и тело биће украшено чистотом, само ће она бити Пречиста, и биће многе благословене, само ће она бити Преблагословена. А свети оци и химнопојци цркве Христове у ова два хиљадугодишта, славу њену узвисиће и овим украсима: Храм Духа Светога, Олтар Бога Живог, Трпеза Хлеба Небеског, Кивот Светиње Божије, Дрво Најслађег Плода, Слава људскога рода, Похвала рода женскога, Источник Девствености и Чистоте.

И силе небеске које предстоје пред престолом Бога Тројичнога у тросунчаној светлости славе Божије, даће јој првенство и она ће постати: “Часнија од херувима и славнија од серафима”. Род људски добиће у њој, Пречистој Богоматери, не само највећу молитвеницу и заступницу своју пред Богом Живим, Богом Јединим, већ и будиљу успаваних и васкрситељку спаљених и умртвљених савести људских. Подсетимо се!

Онај који је све духовне, моралне, државотворне, националне светиње хришћанске европе обесветио, онај који је небо и житеље небеске почастио са безброј својих упљувака, на заранцима свога живота, опет гледајући божанског младенца у крилу своје родитељке, изговориће и ове речи, речи покајне, речи богоискатељне: “Врати ми се мој боже, макар и са бичем! Моје срце те тражи! Оно пламти за тобом! Врати ми се мој непознати боже, моја једина надо!” Реч је дакле о великом и моћном умнику од рода германског, Фридриху Ничеу.

На крају, нема тог еманата, од оног обичног до оног најсуштаственијег, оног продукта људског ума, духа и маште сотвореног у ова два миленијума у сликарству, вајарству, музици и поезији, а да у себи нема бар трунку од оне матрице, оних нити и светлосних осунчања, инспирисаних ликом Пресвете Богородице или бар делићем сказа из њеног животописа. Задржимо своју пажњу само на поетици. Тамо у праскозорју ере хришћанске, у далеком 8. веку, свети Јован Дамаскин, срочиће један од најлепших славослова у част оне која је родила Искупитеља и Спаситеља рода људског, онога који је уклети род људски из космичког заборава повратио у миљеништво божије:

ТЕБИ СЕ БЛАГОДАТНА, РАДУЈЕ СВА ТВАР:

АНЂЕЛСКИ САБОР И ЉУДСКИ РОД;
ОСВЕЋЕНИ ХРАМЕ И РАЈУ ДУХОВНИ,
ДЕВИЧАНСТВА ПОХВАЛО.

ИЗ ТЕБЕ СЕ БОГ ОВАПЛОТИ И ДЕТЕ ПОСТАДЕ,
ОН, ПРЕДВЕЧНИ БОГ НАШ.

ЈЕР КРИЛО ТВОЈЕ ПРЕСТОЛОМ УЧИНИ,
И УТРОБУ ТВОЈУ ПОКАЗА ШИРОМ ОД НЕБЕСА.

ТЕБИ СЕ БЛАГОДАТНА, РАДУЈЕ СВА ТВАР, СЛАВА ТЕБИ.

Прескочимо за тренутак векове и поменимо стихове вапај – молитве, изговорене и овом нашом матерњом мелодијом. Клечећи пред иконом Богородице Тројеручице у хиландарском Саборном храму, наш поета од рода Бећковића, изговориће ову вапај – молитву у име милиона душа и милиона језика својих сународника.

ЈА ТИ НЕ ДОЂОХ БРЗА ПОМОЋНИЦЕ,
ДА БИ МИ ОТСЕЧЕНУ ШАКУ ЗАМИРИЛА,
НИТИ ДА ТЕ НОСИМ КУЋИ, СВЕМОЋНИЦЕ,
ДА БИ ЗАВАЂЕНУ БРАЋУ ИЗМИРИЛА.

ИСЧУПАНЕ СУ МИ РУКЕ ИЗ РАМЕНА,
КУЋА РАСКУЋЕНА А БРАЋА ПОКЛАНА,
ПА СИЂОХ ДО СВОГ НАЈДОЊЕГ КАМЕНА
ДА СЕБЕ ТРАЖИМ МАЈКО СА ТРИ ДЛАНА.

ЈЕДИНО ОВДЕ ЦАРИЦЕ НЕБЕСА
НА МОМ ЈЕЗИКУ СЕ МОЛИ БЕЗ ЗАСТАНКА,
И НЕ ЛАЖЕ НИШТА, И НЕ ЈЕДЕ МЕСА,
И ОСАМ ВЕКОВА ПОСТИ БЕЗ ПРЕСТАНКА.

И КАДА БИ МИ ЗЕМЉУ И ЈЕЗИК ЗБРИСАЛИ,
СВЕ, СЕМ ОВЕ СТОПЕ НА КОЈОЈ САДА СТОЈИМ,
ЗНАМ, ЈОШ СЕ ИЗ ЉУДИ НИСМО ИСПИСАЛИ,
А ДОК ТЕБЕ ИМА ДА И ЈА ПОСТОЈИМ.

Нека овај град и житељи његови, захваљујући прецима својим, који су у центру своје драге вароши саздали најлепши дворац, петокуполно свештено темпло у славу Бога Живога и посветили га блаженом уснућу и светом Успенију Пресвете Родитељке, буде молитвама и заступништвом њеним пред престолом Божијим сачуван од сваког зла у све дане до свршетка и века и света.

Амин!

ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ КРАГУЈЕВАЦ – ВЕЛИКОГОСПОЈИНСКО ВЕЧЕ