Света Евхаристија је служена напољу, у присуству великог броја верника, од којих су многи приступили Светом причешћу. По завршеној Литургији, Владика Јован је одржао беседу о значају освећења Дома Божијег, али и о величини вере на коју смо позвани, а коју је показала жена Хананејка из прочитаног Јеванђељског зачала. Владика је истакао да смо ми хришћани породица Божија и да треда да се опходимо једни према другима као према својим најближима. Не смемо бити хришћани само на језику, него најпре на делу, тј. да својим делима сведочимо Христа где год живели и шта год радили.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

Након беседе, додељени су ордени и Архијерејске грамате онима који су најзаслужнији за комплетну обнову Буковичке цркве. Орден Св. Симеона Мироточивог уручен је старешини цркве протојереју-ставрофору Драгомиру Кеџићу и председнику црквеноопштинског управног одбора Г. Зорану Беговићу. Орден Вожда Карађорђа уручен је Г. Александру Вељовићу из Аранђеловца. Архијерејске грамате признања добили су:   Г. Миленко Ивовић, Г. Радослав и Милован Вулићевић, а Архијерејске грамате захвалности:  Г. Вукашин Ратковић, Г. Савић Нововић, Г. Радован Марковић, као и фирма Omya Venčac. Архијерејске захвалнице су добили: Г. Слободан Лаловић, Г. Зоран Грујић, Г. Дејан Скерлић, Г. Иван Ћосић и Г. Љубомир Тимотијевић.

Пригодни културно-уметнички програм у порти Буковичке цркве извели су ученици Техничке школе из Аранђеловца заједно са КУД ''Шамот'', а одломак из монодраме Надежда Петровић у режији Божидара Ђуровића извела је драмска уметница Биљана Ђуровић.

Oво дивно сабрање завршено је заједничком трпезом љубави у ресторану „Рујна Зора“ у Аранђеловцу.

јереј Александар Миловановић

Историјат цркве

Буковичка црква спада у ред храмова који су подигнути врло рано. Не зна се тачно када, мада народно предање које је у Летопису цркве, говори да она потиче из далеке прошлости. Наиме, према предању црква је подигнута у време деспота Стефана Лазаревића, а у Археолошком институту Српске академије наука и уметности ово свето место везује се и за Немањичко доба. У Летопису се наводи и да су верници четири пута овај храм затрпавали, да га непријатељ не би пронашао. И поред тога, храм је три пута паљен. Први пут 1459., затим 1813. и на крају 1844. Будући да је кровна конструкција била дрвена и покривена шиндром, у првом пожару је изгорела врло брзо. Верници су били принуђени да обнављају храм и да првобитни део продуже. Лазар Арсенијевић Баталака у „Историји српског устанка” пише да је из Херцеговине, тачније Пиве, дошло племе проте Атанасија, да је било велико и да је населило готово цео простор око планине Букуље. Међу њима је био један калуђер, праотац протин који је као познавалац зидања храмова, помагао народу да се дозида лађа цркве.

Претпоставља се да је црква после спаљивања 1813. године обновљена за време Обреновића. Јоаким Вујић помиње ову цркву, наводећи писмо од 08. јануара 1833. године упућено кнезу Милошу, где срески начелник Живојин Јоксимовић пише да је буковичка црква посвећена светим архистратизима Михаилу и Гаврилу „у врло худом стању”. Овај податак је интересантан и због тога што је у то време храм био посвећен сабору светих арханђела којима су и Карађорђе и кнез Милош посвећивали велику пажњу. На основу писма намесника тополског Михаила Петровића митрополиту, црква је обновљена од априла до јуна 1844. године и поново оспособљена за вршење Литургије. До изградње и освећења нове цркве у Аранђеловцу 1863. године, задужбине кнеза Милоша Обреновића, верници су одлазили у Буковичку цркву. Од те године, на овим просторима постоје две цркве, обе посвећене благовеснику светом архангелу Гаврилу.

На основу записа у старим богослужбеним књигама које се налазе у Буковичкој цркви, данашњи изглед храма формиран је 1955. године када је 31. јула црква и освећена, а претпоставља се да је тада подигнут и звоник. Друго освећење храма после генералне поправке 1985. године извршио је епископ шумадијски Сава, када је у антиминс положио мошти мученика Харалампија.

До садашње комплетне реконструкције наше цркве и постављања иконостаса од белог венчачког мермера, била су три дрвена иконостаса. Први је сликао Живко Павловић „молер пожаревачки”, који је урадио 23 иконе о чему постоји опис из 1836. године. Затим је иконостас живописао иконописац Светислав Ђурић, који је по избору тема и распореду следио стари иконостас.

Буковичка црква се посебно везује за историјску личност, проту Атанасија Антонијевића, који је заклео учеснике Првог Српског Устанка и сматра се централном личношћу збора у Орашцу. Летопис наводи да је Карађорђе више пута свраћао у Буковичку цркву. Зна се поуздано да је будући вожд долазио у Буковик фебруара 1804. године и то два пута јер му је, како пише професор доктор Радош Љушић, прота Атанасије био „духовни утешитељ и најсрдачнинји пријатељ”. Карађорђе није стигао на протину сахрану, јер је за то сазнао дан касније али је од превелике туге за њим „тако духом клонуо био”. Овај податак иде у прилог наводима Константина Н. Ненадовића који каже да је прота Атанасије после Орашачког скупа и светог чинодјејства његовог, ускоро, код своје куће у Буковику 1834. године умро и био сахрањен на буковичком гробљу. Баталака наводи да је прота умро 24. децембра 1810. године у 72-ој години живота и да је сахрањен уз олтар с леве стране храма, а у то време најближе олтару сахрањиване су најугледније и најзаслужније личности. Ту почивају и дан данас.