Наш је став да јавност има право да зна истину тако што је у свом раду примењује и новинар, што ни једног тренутка не сме бити доведено у питање. У том смислу уређено друштво, као и субјекти јавности, треба да обезбеде и гарантују ваљане услове за рад новинара, пре свега безбедност и доступност информацијама од јавног значаја. Свесни смо тешкоћа које настају када тираж новина почне да пада, када новинар већ нема ни елементарну економску сигурност, односно када нема од чега да живи. Тада, по правилу, многи почињу да му ускраћене информације о темама од важног друштвеног интереса, или их новинар сам себи, због описане ситуације, “ускраћује”.

Дакле, када је потребно зарадити за какав-такав живот, а не сме се или се не може писати о тешким темама које се тичу друштва у целини и које утичу на животе људи, прибегава се такозваном таблоидном или сензационалистичком писању. Овакав начин писања идеју да новинар истинито информише јавност претвара у обавезу да, ради тиража или хонорара, увреди, шокира, осрамоти, оклевета, обмане. Будући да се овакви текстови праве у недостатку чињеница и аргуманата “за” и “против”, “актуелност” чланка се постиже већ поменутим увредама, клеветама и обманама, али и непотпуним информацијама, претеривањем, изостављањем контекста, намерним пренебрегавањем одређених информација, играњем на карту емоције читалаца, представљањем само једне стране неког питања, преувеличавањем, циљаном провокациом јавности, причама о великим акцијама појединаца или група које реално не представљају значајну друштвену појаву и слично.

Наравно, “анонимни” наручилац текста никако не сме бити заборављен, јер управо захваљујући њему долази и до настанка оваквих писанија које од новина треба да направе батину у рукама оних који имају новац, нечисту савест или жељу да одлучују и о ономе што их се не тиче.

Један од угледних примера оваквог писања јесте чланак “Ако оде Гојко, у цркву више не идемо” у Крагујевачким. Прво, јасно је да овај текст има наручиоца. Време ће показати да ли је у питању жеља инспиратора овог текста да парохијски свештеник не живи у својој парохији, већ да свакодневно путује од Чачка до Лужница и назад (око 130 кмилометара), или му одговара да супруга и деца овог свештеника виђају само увече, или због тога што ће даљим пропадањем парохијског дома у Лужницама, у коме нико не живи од 2008. године, бити у прилици да “бесплатно” уради пројекат за његову обнову или нешто сасвим друго. Али, љубав и брига према свештенику и Цркви сигурно нису мотиви који су га покренули да утиче на настанак оваквог чланка.

Да би “архитекта” овог текста постигао циљ, новинарка која је својим потписом стала иза овог чланка, морала је да избегне да од Епархије шумадијске затражи усмену или писану информацију о теми, како би се изоставила суштина питања. Намерно су изостављене информације које не иду у прилог актерима “случаја” да би се приказала само њихова “забринутост” за црквени живот у Лужницама, а све у циљу “динамичности” чланка у коме нема ни “и” од истине.

Затим је новинарка, уз учешће забринутих саговорника, морала да уради и следеће:

• Оклеветала је и оптужила Цркву за малверзације и злоупотребе, без доказа и аргумената друге стране: “мало пара приходује за цркву; То је проблем, Гојкова тарифа; Поп не може да им заради за xипове; Поп је за цркву добар у складу са сумом коју јој донесе; Знамо ми шта се ради и што им он смета”.

• Нагласила је негативне стереотипе о једној мањинској групи, у овом случају о свештеницима (поповима), и подстакла нетрпељивост према њима тако што ту заједницу, групу или појединце из те групе, односно у овом случају Гојкову сабраћу свештенике, поистовећује са опште осуђеном и друштвено неприхватљивом појавом као што је похлепа: “Гојко је једини који нема тарифу; Док неки сахрањујући умрлога сахране и фамилију са сто евра нама Гојко оставља да платимо колико можемо”.

• Представљала је личности које жели да дискредитује као мање вредне, избегавајући конкретизацију именом и презименом: “намера великодостојника из Шумадијске епархије је да уклоне свештеника Гојка”.

• Приказивала је незванична и непроверена сазнања као коначну истину: “Петиција се потписује и људи се окупљају јер постоје претпоставке да ће свештеник Гојко бити уклоњен; За то се чуло; Сазнало се од пријатеља блиских цркви; Постоји писмо које је у Шумадијску епархију послало двоје старих људи”.

• Патетично, натегнуто и јефтино изазивала је патетику код читалаца: “Црква хоће Гојкову децу да остави без хлеба; Нико из Епархије није хтео Гојка да удостоји одговора шта му на душу стављају”.

• Циљано је провоцирала јавност и вернике: “Народ је чуо да ће Гојковим одласком богомоља бити закључана; Мисли ли неко да ће нас овако одбити од цркве”.

• Претеривала је у оценама стварних дешавања: “Гојка црква хоће да рашчини а не само да премести; Намера је да уклоне свештеника Гојка”.

• Неаргументовано и сензационалистички интерпретира унутарцрквена питања: “народ је сазнао шта се спрема оцу Гојку; Гојко је готов да прихвати све што му се спрема, покорно и тихо”.

О проблему у парохијској служби свештеника Гојка Марковића прво треба он сам да проговори, без обзира да ли је злоупотребљен или можда лично стоји иза овог текста. Његова је дужност, и по Устави СПЦ, а и по образу који, верујемо, још није изгубио, да изађе и објасни својим парохијанима какав проблем постоји, како је до њега дошло, ко је тај проблем проузроковао, ко је одговоран, колико све то траје, до када може да траје и да ли је овај случај могуће решити; уколико јесте, на који начин. Такође би требао да одговори да ли је од Епархије жичке добио канонски пријем који је тражио у неколико наврата и да ли би и онда (да је пријем добио) дошло до “спонтаног” окупљања, писања петиције, овог чланка и да ли би и онда својим парохијанима говорио да покорно и тихо прихвата све што му се спрема.

Више је него очекивано да се свештеник Гојко јасно одреди према оваквој “одбрани” и оваквим “бранитељима” који га доводе у сукоб са Црквом. Такође, његова је дужност да Епископа шумадијског Господина Јована, који га је примио у Епархију шумадијску, рукоположио у ђаконски и свештенички чин и показао не малу бригу према њему и његовој породици, извести о свему овоме, што до објављивања овог саопштења није учинио (или можда мисли да Епископ шумадијски треба да сазнаје шта се дешава у парохији у Лужницама преко новина?).

Када свештеник Гојко Марковић проговори о овим догађајима и изнесе свој став, све ће бити јасније и сви ће видети да Гојка нико не тера из Епархије шумадијске већ да га сви зову да, сходно чл. 164. Устава СПЦ, дође и живи са својим парохијанима а не да у парохију долази по потреби, за викенд или на излет.

Новинарку, која је, верујемо, само потписала овај текст, подсећамо да вредносни систем који је прихватила и иза којег је својим потписом стала, никако не одговара њеном библијском имену. И да истину, коју ми хришћани некад пишемо великим словом, не треба газити, без обзира колико су времена тешка.

Из Канцеларије Епископа шумадијског

Секретар Епископа шумадијског

протојереј-ставрофор Рајко Стефановић