ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ Г. ЈОВАНА О ВАСКРСУ 2015. ГОДИНЕ

ЈОВАН

ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВОМ ВЕРНОМ НАРОДУ
ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА УЗ СВЕРАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Васкрсе Христос и ниједног у гробу.

Ово је дан који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему (Пс 117, 24), певамо у ове дане о Васкрсу. Радујемо се Дану када је Господ својим Васкрсењем извео род људски из ада и узвео га у Живот вечни. „Господ је отео човека од ђавола и дао га у загрљај Богу“ каже Преподобни Јустин Ћелијски. Васкрс је Живот вечни, у који се улази кроз вечну Истину, Правду, Љубав, кроз радост вечну – кроз Христа.

А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна је и вјера ваша (1 Кор 15, 14) благовести Свети апостол Павле. Јавнђеље Христово без Васкрсења не би било блага вест за људе, зато што би суштинска горчина људског живота и извор сваке недаће остали неуклоњени, неуништени. А то је смрт и жалац њен грех. Ако Христос није устао, онда је узалуд кроз цео живот се држати Јаванђеља Христовог, узалуд је и у саму смрт ићи са верем у Њега, па је узалуд и пострадати за Њега, примити смрт за Њега.

Васкрсење Христово је сведочанство и доказ велинчанствене Божије љубави коју има и коју показује према нама. Љубав је Бога свела на земљу, љубав је Бога подигла на Крст, а све због нас и ради нашег спасења. О овој Божанској љубави апостол Павле говори као о начину нашег живота: Све да вам бива у љубави (1 Кор 16, 14). А Галатима, али и нама за вечност, говори: него да из љубави служите једни другима (Гал 5, 13), као што и у Посланици Римљанима учи: А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим 8, 28). О љубави као врлини Свети апостол Павле још поучава: А поврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства (Кол 3, 14). Љубав у најизворнијем смислу је од Бога, из Њега вечног, бесмртног и непрестајућег извире. Једино је љубав бесмртна, она је сила над којом смрт нема власт: „Где је љубав ту је већ бесмртност“, говори Преподобни Јустин Ћелијски.

Христос је дошао да би победио смрт и донео живот вечни. И све је то учинио из љубави према човеку: Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вечни (Јн 3, 16). Вечно живи Господ, подвргава себе телесном рођењу, не ради тога што му живот недостаје, већ да би нас вратио из смрти у живот, каже Свети Григорије Ниски. Вечно живи Господ и не обећава срећу кроз задовољство, нити говори о простом животу после смрти или о бесконачном продужавању овдашњег нашег живота. Вечни живот је благодат која просветљује и осмишљава и оно што је садашње и оно што је будуће – и душу и тело човеково. Господ је васкрсао, смрт више не влада њиме (Рим 6, 9).

Смрт јесте биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који умире вечно ће у Њему живети. Истински живот за нас хришћане је много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне. Не само да у то верујемо и не само да то чекамо, него већ сада и овде у том васкрсењу учествујемо кроз предукус светих тајни, нарочито у Светој Евхаристији. Евхаристија је залог и обручење Вечног живота и она се нама верујућим даје као свештени лек бесмртности, како је говорио Свети Игњатије Богоносац.

Живећи у овом добу, вера у васкрсење је насушна потреба. Свакодневно се питамо како да превазиђемо неправду, невољу, жалост, искушења, патње и муке у овоземаљском животу. Одговор је: вером, стрпљењем и надом у Христа који је рекао да нас неће оставити и заборавити само ако ми не оставимо и не заборавимо Њега. Ако ли жена заборави пород свој да се не смилује на чедо утробе своје, ја те нећу заборавити говори Господ (Ис 49, 15). Јасно је да све неправде, невоље, туге и жалости са којима се сусрећемо у овоземаљском животу привремено трају, јер ми хришћани верујемо да нас очекује Вечни живот у Христу. На пример, када ради медицинског лечења или операције трпимо физички бол, да би после оздравили и живели нормално, нисмо у великом страху. Тако би требало да буде и са нашим хришћанским животом. Проблем је што често гледамо само живот у овоземаљским границама и тако нас бриге и проблеми овог света толико обузму да не можемо да тајну живота сагледамо шире.

Вера наша нас учи да је замалена овоземаљско царство, док је небеско увек и довека. Црква нас учи да се у успеху не гордимо, али да ни у страдањима не паднемо у очајање. Ко год се узда само у себе увек ће се разочарати, а ко се узда у Христа увек ће у Христу имати радост. А Васкрсење Христово је наша највећа радост јер је Његовим Васкрсењем побеђен ђаво, побеђени су грех и смрт. У светлости Васкрсења, у тој лако неприступачној светлости, која је заблистала из Његовог Живоносног гроба, поред свих наших невоља, патњи, мука и животних тешкоћа, откривамо неизмерни извор наше вере и источник вечне нам наде и радости.

Свети Григорије Богослов нам говори да је Васкрс „царица дана, празник над празницима и славље над слављем“. Заиста, Васкрсењем Христовим, као и вером у опште васкрсење мртвих и Живот вечни, учимо се да освајамо, не пролазна и овоземаљска пространства, него вечни и басконачни простор Бжанске љубави и доботе. Ми у васкрслом Христу задобијамо све, залутали проналазе пут, изгубљени задобијају наду, болесни да ће оздравити, безутешни да ће се утешити, умирући да ће васкрснути, родитељи остали без деце да ће се са њима вечно загрлити, пали да ће устати, грешни да ће добити опроштај грехова. Они који плачу да ће се утешити, они који чине милостињу да ће бити помиловани, они који су прогнани правде ради да ће задобити истину; и сви који верују у Васкрслог Христа да ће победити смрт и задобити Вечни живот и Царство небеско.

Ово Царство небеско доживљавамо на свакој Светој Литургији и чврсто верујемо да ћемо га наследити и у вечности, ако останемо верни Распетом и Васкрслом Христу, Богу нашем. Ми верујемо да је једино Христос пут и истина и живот (Јн 14, 6) и да су овоземаљски дани у овом времену и простору само сенка будућег Вечног живота у Христу који је постао човек да би сјединио створено са вечним. Ради тога је и постао човек родивши се од Дјеве, а истовремено остајући предвечни Бог. Бринући о нашем спасењу, страдао је на Крсту, али је као Бог васкрсао победивши силу смрти. Како је телесна смрт туга за све људе јер се привремено растајемо од оних које волимо, она за нас хришћане није крај већ наставак живота у Христу – зато се молимо за наше покојнике и чекамо дан када ћемо се опет заједно срести у Царству Божијем.
Црква Божија кроз све векове, а и данас, изражава своју благодарност за љубав Божију према свету тако што кроз литургијско сабрање и служење учествује у Васкрсењу Господњем. Наше прослављање Васкрсења Христовог литургијским служењем није, сведочимо сви окупљени у црквеном заједничарењу, само сећање на један догађај из прошлости већ пре свега учествовање у њему као залог и предокус Будућег царства Божијег. Ово Царство небеско окушамо на Светој Литургији кроз сабрање и Свето причешће усељењем Њега у нас. А када се усели у нас, Он – Јединородни Син Божији – ми постајемо храм Пресветог Духа Његовог, избављени од сваке ђавоље лукавштине која дејствује у нама, у нашим речима, или у нашим мислима, или у нашем разуму.

Помолимо се Васкрслом Господу да нас обасја Светлошћу Свога Васкрсења и да нам подари радост, мир и љубав. Нека Господ подари, драга браћо и сестре, да ови дани Васкрса најпре буду дани молитве и радости за нас и све људе. Нека нас Господ укрепи у снази да одолимо и непријетељима својим и да се сви радујемо радошћу Васкрсења, јер је Господ васкрсао, тугу однео а радост донео. У тој радости, и Ми вас, децо наша духовна, поздрављамо сверадосним и у векове векова непобедивим поздравом: