“Као што птица никад не изневери свој пев, тако ни ниједан народ не може певати туђим гласом и туђу песму. Шта би, чедо моје, било да славуј загракће, а ластавица запућпуриче? Не би то било природно нити Богу угодно. Нека увек орао кликће, ћук ћуче, а сваки народ нека пева своју песму својим гласом.”Публика је те вечери имала прилике да чује оригиналне традиционалне народне мелодије и стихове Срба.
Гласови младих ученика Одсека за традиционално народно певање и свирање, Софије Бороте, Милице Ристић, Иване Симовић и Јоване Костић, смењивали су се кроз мелодије, изводећи их индивидуално али и у групама, дајући тако публици један широк спектар уметничко- духовног задовољства и живог сећања на богатство овог музичког израза нашег народа.
Одговоран и стручан приступ одабиру мелодија и песама професора Дејана Чекановића, прилагођен гласовним карактеристикама сваког од ученика, омогућио је публици да се упозна или подсети на стваралаштво широког географског подручја, тачније, свих подручја на којима живе или су живели Срби.
Публици се представио и народни оркестар, повремено употпуњујући музички доживљај одређене мелодије са или без вокалне пратње.
Право изненађење за публику, било је извођење три мелодије на гајдама, професора Дејана Чекановића.
Са видљивим задовољством на лицима, и потврђеним задовољством у срцима, публика се те вечери захвалила уметницима на простору за узрастање и духовно усавршавање.
Једино темељан приступ традиционалној народној музици, и одговорност при преношењу и извођењу исте, може и овај облик уметности обухватити Православним, црквеним стилом живота , те јој дати поред естетске и живу, молитвену, спасоносну димензију.
Вероучитељ Предраг Обровић
