Старешина храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу отац Марко Митић је најавио тему и поздравио госте, након чега је господин Бошко Обрадовић изнео уводно предавање и представљање часописа.
На почетку свог излагања, коментаришући домаћинову поздравну реч, господин Обрадовић се осврнуо на улогу и место Цркве у друштву и изразио задовољство због чињенице да се овом темом бавимо под окриљем Цркве која не може бити уздржана и незаинтересована за теме које тиште наш народ и која је позвана да све своје ресурсе, сво своје духовно искуство и све своје квалитете усмерава у правцу решавања горућих друштвених питања. Чињеницом да се и часопис који уређује бави истим послом објаснио је и циљ његовог постојања. Своје надахнуто излагање је темељио на питању шта се то десило 17. фебруара и закључио да је у питању остварење сценарија који се на српском народу спроводи већ читав век.
Као главни проблем у одбрани националног достојанства и његове границе навео је одсуство слободе мишљења у савременом друштву, као и храбрости да се има и изнесе став и мишљење, али и одсуство организоване борбе за оно мишљење које представља наш црквени и национални поглед на свет. Закључком да можемо и имамо чиме бити конкурентни на тржишту идеја и да национално достојанство има своју границу, запитао се о постојању историјске одговорности српске националне елите за догађаје који су тема, о постојању било какве идеје у српском народу данас и о нашој спобности препознавања историјског тренутка који, као уморан народ, имамо.
Излаз из проблема у коме смо, господин Обрадовић види у оној младој Србији која се сама организује у различите иницијативе, која још увек није своју енергију каналисала и која поседује снагу за свеобухватну обнову.
Та обнова почиње духовним буђењем српског народа које је предуслов државне, друштвене и националне обнове. Наставља се националним освешћивањем и потврђивањем националног идентитета, избором између бољег живота и вредности које су изнад личног, приземног и пролазног, ослобођењем, за ова питања, српских медија, политичким освежавањем друштва (заменом елите и идеја), улагањем у српски невладин сектор који може бити штит Цркве и државе, јасним стратегијама и прецизном организацијом, као и актуелизовањем тема које су табуизиране у јавности. Питање попут оног о томе шта значи реч ЕУ, а шта реч Косово. Као и мноштво подпитања за евроунијате ( да ли је услов приступању и чланство у НАТО-у, колико би дуго трајао улазак, који су то уступци пред Србијом и Србима, колико ће то да кошта, да ли се подразумева признавање независности Косова зарад бољег живота, као и мноштво питања из сфере духовности,економије или политике,..), тако и за националисте у Србији( шта значи јалово залагање за Косово, има ли суштину ако нема плод, која је то стратегија и национални програм, како вратити суверенитет на делу територије, шта значи патриотизам за који се залажу, шта урадити са медијима, просветом или невладиним сектором,..).
Завршавајући своје излагање господин Обрадовић је подсетио да је јавна расправа која се на овај начин отвара заправо настојање успостављања критичког односа према питању Европске уније у контексту Косова, без утицаја страначких или идеолошких пристрасности и позвао све нас да, предвођени новим генерацијама које су духовно рођене у српској Цркви и који се већ самоорганизују око своје Цркве, дамо свој допринос – јер у питању је опстанак државе и народа.
Други предавач, господин Иван Ивановић је на почетку свог излагања упознао присутне са намером да овај проблем посматра из угла припадника средње генерације и врати се у време почетака свог васпитања. Перцепцепција посматрања Европе и њеног запада као изгубљеног раја је, како каже, својствена младом слабом српском човеку који је данас у средњем животном добу. Анализирајући ову појаву, навео је низ примера некритичког односа и прихватања вредности европског запада на један инфантилан и баналан начин. Наводећи примере конвертита у доба исламске експанзије на Балкану зарад бољег живота, конформизма и хедонизма, повлачио је паралелу са настојањима данашњег човека да себи обезбеди исто. На ову појаву је указао као на појаву патолошке себичности.
За господина Ивановића, питање није да ли ићи ка Европској унији, већ на који начин то чинити и у том смислу предлаже редефинисање односа са Европом, али и Русијом. Саветујући војну неутралност као облик отпора, тврди да је Балкан наша интересна сфера у којој и као нација и као култура имамо предност.
Предраг Драгић-Кијук је у свом наступу био можда и најоштрији и започео га је тврдњом да је оно што се десило 1999. године заправо историјска казна српског народа за коју је одлука донета у Европи која је под америчким протекторатом и са којом нема будућности јер се вратила у прошлост. Наводећи пример неуспелих референдума за усвајање устава Европске уније и његовог спровођења упркос томе, господин Драгић подсећа да се Европа у њему одрекла својих хришћанских корена, па чак и античког наслеђа. Цифре које говоре о броју уништених или оскрнављених светиња на Косову и Метохији за њега су само пример небриге Европе за своје наслеђе и доказ покушаја изолације Србије са њеним традиционалним вредностима којима нема места у тој и таквој Европи. Тврдњом да је Европа политички, али и економски леш – саветује тражење другог пута за Србију и Србе.
У више од два сата трајања трибине гости су изнели своје погледе на тему као и аргументацију, а присутни су поставили известан број инспиративних питања и коментара чиме се допринело развијању разговора што је и циљ ових сабрања.
Треба истаћи и то да је ова трибина тек друга у циклусу од планираних тридесетак које ће бити, на ову тему, одржане широм Србије. Прва је, само три дана раније и са истим учесницима, одржана у Косовској Митровици.
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/383-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D1%83-%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%B2%D1%86%D1%83#sigProIdb8d0912515