Азања, село надомак Смедеревске Паланке, налази се на пространом брдовитом платоу, на развођу сливова река Језаве и Јасенице. Структуирана је по шумадијском типу зракастог села, са чаршијом („село“) у центру. У центру се налази Храм посвећен Св. бесребреницима Козми и Дамјану, подигнут 1884-1885. Азањска црква једна је од ретких у Србији којој је иконостас и медаљоне на зидовима израдио један од највећих српских уметника 19. века Анастас Јовановић. Некада најмногољудније сеоско насеље у Србији, било је проглашено и за варош 1922. године. Услед територијалних подела, миграције становништва и беле куге, Азања је одавно изгубила титуле највећег села и вароши. И поред тога народ овог краја није изгубио веру, већ је у великом броју предвођен својим свештеницима дочекао свог Архипастира, да са Њим подели радост Литургијског сабрања.

Беседа епископа шумадијског Г. Јована

Обраћајући се верном народу епископ Јован је и овог пута својим очинским саветом и поуком духовно напојио свој верни народ. Наша основна хришћанска дужност је да благодаримо Богу. То је оно што прво треба да учинимо када устанемо, пре него што се и помолимо, јер све је у рукама Божијим, па и најдрагоценији дар који смо добили, а то је живот наш. Благодаран човек је је испуњен Богом и љубави. Такав човек је свестан да је Господ домаћин овога света, свестан је да му Христос сведок и признаје Бога, јер Спаситељ је рекао: "Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима; а ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мат. 10, 32-33)". А када човек заборави на благодарност, заборави да је човек заједнице, понесе га слава, обузме га гордост и освоји похлепа. Тада у човеку нема ни Бога ни љубави, ни осећаја за другога.

јереј Ненад Петровић