После Литургије, у манастирској трпезарији, свештеници и народ су у току послужења учествовали у разговору о Цркви и вери који је предводио отац Никола, парох старопазовски. На указану љубав према гостима из Крагујевца, у Литургији, у манастиру, у трпези после Литургије, отац Александар Мирковић се у име гостију захвалио домаћинима на оваквој показаној љубави.

Причешћени и окрепљени, кренули смо ка манастиру Крушедолу где нас је дочекао отац Јаков. Крушедолска светиња самом појавом плени, а отац Јаков нас је упутио на све битне чињенице везане за манастир. Из Крушедола, одлазимо за манастир Гргетег. Манастир, који је сваком ходочаснику оставио дубок траг. Манастир, који чини највећа монашка (женска) заједница у Фрушкој Гори. О манастиру и великој светињи, копији иконе Хиландарске Тројеручице, зимској манастирској капели, упутила нас мати Илина. Поклонивши се хиландарској Тројеручици одлазимо у манастир Ново Хопово. Ушавши у манастирску Цркву и отпевавши химну Пресветој Богородици, поклонили смо се великом светитељу Божијем, чије нетљене мошти почивају у овом манастиру - светом Теодору Тирону. У Новом Хопову нас је дочекао отац Дамаскин који нас је упутио на неке битне моменте и догађаје везане за живот овог манастира. После манастира Новог Хопова одлазимо у Сремске Карловце. У Карловцима смо се поклонили моштима светог Ареснија Сремца, Бездинској Богородици, видели и упознали како се наш народ преко Саве и Дунава у датом историјском тренутку борио за опстанак. И не само то, него колику је у целом периоду улогу одиграла наша Српска Православна Црква, са својим архијерејима на челу, у времену када је наш народ био државно обезглављен. Посета ризници у некадашњој згради Карловачке Патријаршије само је потврдила овај закључак свих нас. О богатству и значају свега онога што је похрањено у ризници упутио нас је карловачки богослов Вељко, који је то тако предивно изложио да је на крају од свих добио аплауз од свих и из свег срца.

После Сремских Карловаца одлазимо за Крагујевац, пуни вере и самосазнања да Бог не оставља наш народ, ако ми сами Њега не оставимо. То је уједно био закључак свих нас, а на нама је да веру и љубав прему Њему не гасимо, јер нам је поред свега могућег, дао као народу велико наслеђе. Нисмо као народ дошли и појавили се међу другим народима без ичега, као сирочићи. И када смо били одвојени од своје Мајке Цркве, Пећке Патријаршије, имали смо као народ добар темељ да негде даље, где Бог изволи своју кућу градимо. И направили смо је, благодарећи односу према Богу који су имали наши карловачки архијереји, а није нас Бог тек тако упутио у Војводину, земљу где поља пшенице секу виногради, земљу хлеба и вина, земљу Свете Евхаристије.

јереј Александар Мирковић