У самој својој суштини људски живот је неизмерно тајанствен. Он је Божији дар који нам је дат као израз бесконачне љубави нашег творца и чудо на ком треба да смо стално захвални јер није ничим заслужен. Живот је тајанствен, али за нас је посебно тајанствена смрт, крај земаљског живота, када као да нам се одузима тај  Божији дар, као да нестаје за нас, иако наша вера зна да се не одузима уопште и не нестаје већ се само преноси у други план који нам засада није видљив.

 

Човек је створен да буде нетрулежан и позван је да учествује у Божанском животу, да живи у Богу. С обзиром на то да је човек био створен по Божијем лику у самом чину стварања била му је  дата бесмртност и вечност, па како објашњава Свети Григорије Нисски: „Наша природа није требало да  буде лишена учешћа у тој вечности Бога, него да она сама у себи садржи бесмртност и да поседује способност да познаје Вишњега  и тражи вечност Божију“. Бесмртност је била дата човеку као могућност и она је требало да се оствари путем његове стваралачке слободе, стицањем Духа. Али, падом у грех та могућност се затворила. Пад у грех је већ сам по себи смрт јер је удаљење од јединог Извора живота и бесмртности, свлачење Животворног Духа са  себе.

 

Са гресима и у гресима човек није прави човек, већ биће које се незадрживо дегенерише у нижа бића док на крају не постане ђаво за кога је једино  природан и логичан живот у греху и злу тј. у вечном паклу. „Прекршај заповести вратио је човека у природно стање“, како говори Свети Атанасије: „Да  би он као што је створен из ничега, тако и у самом бићу временом пао до трулежности. Јер творевина саздана из ничега управо и постоји над безданом ништавила, свагда готова да се у њега стрмоглави.“ Грех у човеку је страшан, а грех у боголиком бићу је катастрофа. Откако је отишао из безгрешног и светог живота раја, човек је постао добровољна радионица греха – пакао у малом. Велики и вечни пакао је само море у које се слива сваки мали пакао који тече из човека и носи са собом и самог човека. „А кроз грех у човечији свет улази смрт“ ( Рим. 5,12). Капија кроз коју је смрт ушла у овај свет јесте човек, а грех је увео. Смрт и труљење тела представљају помрачење Божијег лика у човеку. Управо о томе говори Св. Јован Дамаскин у свом знаменитом погребном опелу: „Плачем и ридам када помислим на смрт, и видим у горбу где лежи по образу Божјем саздана наша лепота, безоблична, безславна, безлична која нема обриса“. У смрти се открива да човек јесте леш, како каже Свети Методије:“Јер човек то су наге кости, оброк црва и смрад“.  „Ми ћемо умрети и бићемо као вода, изливена на земљу, коју није могуће скупити“ (2.Цар. 24,14). Управо човеку смрт је плата за грех (Римљ.6,23). Наша боголика красота- то није само тело него цео човек Грех није ништа друго него живот одвојен од Бога.

 

У том одвајању и удаљавању од Бога човечија природа слаби, растројава се и разлаже. Само биће човека постаје непостојано и нестално. Веза душе и тела постаје лабава. И открива се неизбежност смрти кроз одвајање душе и тела који као да више нису причвршћени међусобно. Ни душа ни тело сами по себи не чине  човека. Тело без душе је леш, а душа без тела привид. Деоба се не врши између духа с једне и душе и тела с друге стране јер би то било разваплоћење тј.уништење човека, прекид његовог целог постојања Деоба се врши између душе и тела при чему веза између духа и душе остаје непрекинута. У томе је загонетност и тајанственост смрти. Смрт је страшна не само зато што тако често превремено и изненадно прекида наш живот и живот наших ближњих већ зато што открива човеково безнађе и његову неспособност да буде онакав какав јесте и какав би требало да буде по Створитељевој замисли. Ипак благодарећи Христу, смрт није тек самооткривање греха већ некако и почетак васкресења. Величина откривења и највећа радост хришћанске вере је у томе што је Логос (смисао) постао тело.  И то откривења je не само  о Богу, него и о човеку јер се у oваплоћењу Смисла (логоса)  открива и остварује смисао човечијег бића. Кроз Христа Богочовека откривена је мера и највиша граница људског живота. „Јер Син Божији је постао Син Човечији да би човек постао син Божији“ – како је говорио свети Иринеј. Ваплоћени Логос се јавља на земљи као човек међу људима. У том Христовом примању човекове приороде у непрекидну заједницу Божанског живота древни Оци су видели смисао спасења, смисао искупитељског Христовог подухвата. Оваплоћење Логоса (смисла) јесте апсолутно Богојављење. Велика тајна благочестивости : „Бог се јави у телу“( 1. Тим. 3,16). Али појави се  Бог не зато да би одмах дејством Своје свемоћи просветлио и преобразио јер се смрт не побеђује или искорењујене само јављањем Живота у иструлелом телу него добровољном смрћу оживотвореног тела. Логос се оваплоћује ради смрти у телу – то је основна мисао Светог Атанасија: „Ради примања смрти имао је он тело и само кроз смрт било је могуће Васкрсење.“ И то није само богословко мишљење Св. Атанасија него је то вера Цркве. То је основни мотив богословља Св Иринеја, Светог Атанасија , Светих Кападокијаца, Светог Кирила Александријског, Преподобног Максима Исповедника. Христова човечанска природа била је иста као и код првобитног Адама, са свим њеним могућностима и ограничењима. Разликовала се једино у томе што је носила у себи природне последице његовог пада.

 

„Христос је Јагње Божије Које узима на себе грехе света“ ( Јн. 1,29), али Он не узима грехе света самим оваплоћењем. То настаје као избор воље, а не као нужност природе. Спаситељ узима и носи грех света  слободном вољом своје човечанске љубави и носи га тако да тај грех не постаје његов сопствени грех: не нарушава непорочност Његове човечанске природе и воље. У дане страсне седмице се пред нама јасно показује тај бездан греха, немоћи и неодговорности палог човека. Црква нас подстиче да изнова и изнова пролазимо и преживљавамо  ту страву и ужас јер грех који је одвео Спаситеља на Голготу није нечији туђи грех већ наш заједнички грех. Како каже Св. Филарет Московски: „Крст Христов састављен је од свих наших греха и наша неправда улази у оно бреме које је Он понео.“ Грех се чини на земљи, али потреса Небо и изводи Сина Божијег на земљу,  доводи га на Крст и затвара у тесни Гроб.

 

Христова жртва није само у послушности, дуготрпљењу, састрадавању, свепраштању јер тај целовити искупитељски подвиг Христа немогуће делити на делове. Ипак врхунац тог земног живота је у смрти. И о том смртном часу говорио је прво сам Господ: „Зато дођох, за час овај“ ( Јн. 12,27).

 

Смрт и страдање Христово не односе се на Његову божанску природу која у вечном животу живи изнад времена. Бог у Богочовеку није рођен, није страдао, није умро, није васкрсао и није се узнео на небо јер увек постоји у спокојству вечности. Христова смрт је била најужаснија од свих смрти јер је била насилна и противприродна с обзиром на то да је умро безгрешни човек. Христос се сусрео са смрћу у свој њеној моћи, она се није устезала да прогута и Савршеног. „Смрт приступа и гута мамац тела, бива прострељена удицом божанства, па у сусрету са безгрешним и животворним телом бива сама уништена и враћа све које је до тада прождерала. Као што доласком светлости нестаје тама тако и са појавом живота нестаје пропадљивост.“ Како каже Сергеј Булгаков.

 

Смрт је испољила своју моћ над човеком у Христу, и ако је Христос у свом човечанству садржао сву људску природу онда је његова смрт била свељудска смрт, смрт целог Адама, старог и новог. Христова људска природа доживљава раздвајање душе од тела. Посебну јачину овој смрти даје и њено трајање тј. тридневље. За то време душа Спаситеља је била у аду и проповедала мртвима, тј. душа је имала свој живот у загробном свету. А тело Спаситеља је било мртво као и тело сваког умрлог човека с том разликом  што није било подложно труљењу (д.ап. 2,31; 13, 37;  Пс. 15,107). Његово тело у тридневљу представља уствари пралик моштију односно због веома јаке везе духа и тела његова смрт је уствари била само уснулост. На смрт Господа потпуно се односи и прича о пшеничном зрну (уп.Јн. 12,24). “Сеје се у унижењу, устаје у слави, сеје се у немоћи устаје у сили, сеје се толо душевно устаје тело духовно“ (1. Кор. 15,43-44). Али смрт Њега није задржала, како говори апостол Петар: „Не беше могуће да Га смрт држи“ (Дел.ап. 2,24).

 

У смрти Спаситеља открила се немогућност да Он умре и Он је васкрсао тако да више никад на умире. Он је вечнопостојећи Живот и због тога самом чињеницом Своје смрти Богочовек уништава смрт.  Пошто је као човек ушао у наш свет Исус је ушао у свет безбројних истрашних грехова, узео их на себе и: прикован на крст приковао и наше грехе, сахрањен у гробу сахранио и наше грехе и оставио их у вечном царству смрти. Васкрсао је и изнео наше тело из ропства смртности  и показао нам да спасити се значи победити грех, смрт и ђавола и живети у Богу и Господу, по његовом Јеванђељу, у његовом рају и његовој вечности.

 

Библијска сведочанства и црквена иконогарафија и химнологија наговештавају васкрсење посредно одноносно преко знакова као што су празан гроб, анђео господњи који ослобађа улаз до раке, погребни покрови који су сами стајали у пећини.  Постоји сведочанство и искуство о Христовим телесним јављањима после васкрсења: Христос се јавља мироносицама и путницима за Емаус, јавља се скупу ученика у Јерусалиму и на обалама Тиверијадског језера.

 

У Новом Завету постоји пуно сведочења о Христовом васкрсењу и то пре свега као о чињеници: „Христос је устао васкрснувши из мртвих“ (Мт. 28,6.  Лк. 24,23.  Рим. 8,34.  1.Кор. 15,54). Речи Господа садрже и наговештавање Његовог страдања и васкрсења у више наврата: „Од тада поче  Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим и много пострадати од старешина и првосвештеника и књижевника и убијен бити и трећи дан ће устати“ (Мт. 16,21; Мк. 8,31; Лк. 9,22; Мт.17,9; Мк. 9,9; Мт. 17,22-23; Мк. 10,34; Лк. 18,33). Ученици ипак нису успели да разумеју те његове речи: „ и ову реч задржаше у себи, питајући један другог: Шта то значи васкрснути из мртвих?“ (Мк. 9,10). Васкрсење и смрт на крсту су повезани у једно јединсво и чине јединствени акт где страдања посају пут ка васкрсењу, а васкрсење постаје испуњење целокупног Спаситељевог дела на земљи.  У Новом Завету постоји пуно текстова који говоре да се васкрсење Христово није догодило по његовој заповести као његова друга чуда већ тако што га је бог васкрсао из мртвих: „Бог васкрсе, разрешивши муке смрти, јер не беше могуће да га она држи“ ( Д.ап. 2,24,32). Апостол Петар је у својој беседи на Педесетницу рекао то исто: „Бог васкрсе Сина свога Исуса“ (Д.ап. 3,26). Исту мисао понавља и апостол Павле у војим посланицам (Рим. 4,24; 10,9;  Кол. 2,12;  2.Кор. 4,14;  Гал. 1,1;  Еф. 1,20; 2,5-6;  1.Сол. 1,10): „Ако ли живи у вама Дух Онога који је васкрсао Исуса из мртвих, Онај који је подигао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна тела духом својим који живи у вама“ (Рим. 8,11) и „Христос уста из мртвих Славом Очевом“ (Рим. 6,4).  Затим: „ Он у дане земаљског живота својега са силним вапајем и сузама принесе молитве и прозбе Ономе који је могао да га спасе од смрти, и би услишен због побожности своје“ (Јевр. 5,7). То исто каже посредно каже и Јован: „ Јер као што Отац има живот у себи  тако даде и Сину да има живот у себи“ (Јн. 5,26).  Општа мисао у Новом Завету састоји се у томе да се васкрсење Христово догодило кроз Његово васкрсавање од стране оца и што је Христос васкрснут Духом Животворним. Христово васкрсење пре свега означава победу над  страшилом кога се људи од стварања света боје више него ичега – смрти.

 

Само када до краја проживимо сав  безизлазни мрак греха ми се приближавамо  пасхалној радости и осећамо стварну радост ослобођења: „Другачијег вечног живота почетак“. Христово Васкрсење јесте победа над човековом смрћу. Једино у Васкрсењу Христовом су та могућност и та способност су поново враћени човеку. „Првенац оних који су умрли“ (1Кор. 15,20).  и „За њиме ће оживети сваки у свом реду“ (1. Кор. 15.23). Човек је поново добио способност да буде човек и да васкрсне. И сам свет у победи Васкрсења прима утеху.“Ти који си Крст претрпео, и смрт испразнио, и који си из мртвих васкрсао умири живот наш Господе једини свесилни.“- Св. Јован Златоусти.

 

Смрћу Бог толико не кажњава колико лечи палу човечанску природу. Не само у том смислу да Он смрћу пресеца порочан и грехован живот. Само умирање човоково Бог претвара у меру лечења. У смрти се људска природа чисти и као да предваскрсава. То је опште мишљење Светих Отаца. То је веома јако предствљено код Светог Григорија Нисског: „Промислом Божијим послата је човечанској природи смрт да би човек, после очишћења од порока у раздвајању душе и тела кроз васкрсење био обновљен као здрав, бестрасан, чист и слободан од сваке примесе порока.“ То је пре свега лечење тела. Бог у смрти као да прекаљује наше тело. Због тога смрт није зло него доброчинство. Земља као да је засејана човечанским прахом да би га Божијом силом изнендрила у последњи дан. Нисмо се ми приближили већ се Царство небеско приближило нама. Сам Господ се приближио нама када ми то нисмо желели нити могли услед греховне навике.

 

Грех и смрт су једно, а с друге стране безгрешност и живот су једно. Васкрсење је победа Безгрешног над грехом, Бесмртног над смрћу, Бога над ђаволом. Васкрсење Христово је синтеза општег васкрсења јер омогућава и претставља опште спасење. Опште спасење је срж Христовог Васкрсења. Када је то стварност онда је спасење осигурано свим људима и сваком човеку посебно. Та стварност је непрекидан живот свих хришћана, од Светих Апостола па све до данас, до оних последњих на дан свеопштег васкрсења. Јер да Христос није васкрсао Јеванђеље би било мртво слово на папиру, па Хришћанства не  би ни било. Васкрсли Господ Христос нам даје силе па је Хришћанство сам живот, вера, љубав, молитва, пост, бесмртност и вечни живот. Зато што Господ није васкрсао ради себе, него ради нас људи и ради нашег спасења, а људска природа тежи  Христовој човечанској природи као својој матици. Све је то корење и дрво, а васкрсење је плод. Човечанска природа се у васкрсењу приви пут у Христу нашла у потпуној заједници са Богом и тако показала прави пут људској природи ка њеном савршенству, ка њеној крајњој мети. Као што се његово тело пробудило из сна смрти трећег дана, тако ће он на дан свеопштег васкрсења пробудити из тог сна сва људска тела. Обневидели грехом људи не виде, неки наслућују а неки верују у бесмртност душе. Васкрсење Христово из мртвих уверава свакога човека на очигледан и опипљив начин у постојање будућег живота, у живот наших душа после смрти и будуће свеопште васкрсење наших тела из земаљског праха и њихово чудесно преображење по образу васкрслог Христовог Тела. „Јер сада видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице, сада знам делимично, а онда ћу познати као што  бих познат“ (1. Кор. 13,12)

 

Свеопште васкрсење из мртвих води у свеопшту бесмртност. Христовим васкрсењем васкрсење из мртвих је већ почело.

 

Са Христом саваскрсава цео људски род , али не утом смислу да су сви устали из гробова, јер смрт продужава да се дешава. Међутим, укинута је безнадежност умирања, обеснажена је смрт, читавој човечанској природи дата је могућност и сила Васкрсења. „Истина ми и сада умиремо као и раније“ - говори Св. Јован Златоуст-  „али не остајемо у њој, и то онда више не значи умирати. Сила смрти је у томе да умрли више нема мугућност да се врати у живот. А ако ће он после смрти оживети и при том у бољи живот онда то више није смрт него васкрснуће. То је било излечење и обнова природе, и због тога у томе постоји извесна неоспорност: сви ће васкрснути сви ће се вратити у психофизичку пуноћу бића мада измењену. А од сада је свако разваплоћење у човековом свету само привремено.“

 

Св. Григорије пореди васкрсење са преломљеном трском расеченом на пола: „Ако неко почне да слаже одвојене делове са једне стране на њихово раније место онда ће неизбежно да их сложи и са друге стране и читава раздвојена трска ће се у потпуности сјединити правилно“. Тако и поново сједињење душе и тела које је у извршено Христу поново доводи у јединство читаву човечанску природу која је смрћу била раздељена на два дела и надом у васкрсење успоставља везу између раздељених делова. У Адаму наша природа као да је кроз грех расечена на двоје. И ето у Христу тај раскид савршено сраста. Сам смисао Христовог Васкрсења јесте у томе да је Његово Васкрсење почетак и залог свеопштег васкрсења. У дан пасхе ми претпразнујемо ту радост свеопштег васкрсења. Силом Васкрсења Христовог тај жалац смрти је већ истргнут и одстрањен из света, иако отров смрти који је кроз грех ушао у свет и даље делује.

 

У спасењу је неопходно разликовати излечење природе и излечење воље. Природа се лечи и исцељује неоспорно, силом милости Божије. Могло би се рећи својеврсним насиљем благодати. У Христу се читава човечанска природа исцељује потпуно и у читавом свом распону оздрављује од смртности. То обнављање ће се открити у свеопштем васкрсењу у васкрсењу свих: и добрих и злих. По природи нико није изузет од царске власти Христове. И нико не може себе да изузме од силе васкрсења. Али сама воља човека не може да буде исцељена на силу, јер се сав смисао исцељења воље састоји у њеном обраћењу, у њеној стваралачкој тежњи ка Богу. Воља човека се лечи само у подвигу и у слободи. Само кроз подвиг човек улази у тај нови  вечни живот који се открио у Христу. И улази у њега путем добровољног умирања са Христом. Поново се пут живота открива кроз смрт, кроз одрицање, кроз умирање. Свако треба да се сједини са Христом лично и слободно, кроз примање вере и кроз избор љубави. „Дужан је да се одрекне себе, изгуби живот свој ради Христа, да узме свој крст и да за Њим иде“ (уп.Лк. 9,22-24)(мк. 8,32, 34-38)(Мт. 16,21, 24-28, 10, 38-39).

 

У првој посланици Св.ап. Павла Корићанима апостол каже: „А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није васкрсао, јер ако мртви не устају то ни Христос није устао“ (1.Кор. 15,13,16). Апостол хоће да каже да би се само Васкрсење Христово обесмислило да оно није било васељенски догађај и да са Главом нераздељиво не прекваскрсава и Тело. Без васкрсне наде обесмишљује се и обеснажује се свака проповед о Христу. И сама вера у Њега изгубила би свој смисао и постала би испразна и узалудна и више не би било у шта веровати. „А ако Христос није устао узалуд је вера ваша - још сте у гресима својим“ (1.Кор. 15,17). Без васкрсне наде, вера у Христа била би испразна и непотребна, ништа друго до сујеверје. Али Христос је заиста устао из мртвих. У томе је победа живота.

 

Ипак васкрсење није само повратак нити понављање. Хришћански догмат о свеопштем васкрсењу није учење о вечном враћању које су исповедали стоици. Васкрсење је истинско обновљење и преображење. Оно није само повратак онога што је прошло, већ испуњење и врхунац онога што је боље и савршеније. „И што сејеш, не сејеш тело које ће настати, него голо зрно, било пшенично или неко друго. Сеје се тело душевно, а устаје тело духовно, постоји тело душевно и постоји тело духовно“ (1.Кор. 15,37,44). У васкрсењу ће се десити коренита промена, али ће појединачна личност ипак бити сачувана.

 

Као што је смрт ушла кроз једног човека и наслеђивањем била пренесена на сав људски род, тако се и Васкрсење кроз једног Човека шири на сав људски род. Кроз оваплоћење Сина Божијег човечанство је помиловано, препорођено, обновљено, освештано, просвећено, избављено од тулежи, обожено, утврђено.

 

„Досад смо били робови, а сад смо деца Божија. Били смо робови зла, а сад смо слуге добра. Робовали смо свему ономе што је ниже и горе од човека, а сада ћемо служити Свевишњем и Сведобром. Гњечени смо мраком, а сад ћемо деловати у светлости. До сад су нас ђаво, грех и смрт држали у непрестаном страху, а сада ћемо живети близу Бога, у слободи и радости.“каже Владика Николај Велимировић. Сад, када се Господ јавио на земљи у телу, кад нам је дао науку светлости, слободе и живота, када славно баскрсао и показао се у просављеном телу и испунио сва пророчанства пророка и своја обећања. Бог је најглавнији гарант нашег бесмрћа и нашег васкрсења после смрти. Наш живот је његов живот. Наш живот је њему мио и драг као његов сопсевени. Смрт није ништа друго него подстрек у животу. Смрт није господар него слуга.

 

Због тога се дешава: „Да више волимо отићи из тела и настанити се код Господа јер знамо да док боравимо у телу, удаљени смо од Господа јер знамо ако се наша земаљска кућа, телесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену вечну на небесима.“( 2. Кор. 5.1,8). У Христовј личности наша заједничка природа има исти однос са Богом који има и Син са Оцем. Значи да када наше тело, вољно или невољно, одбаци све што се противи његовом самопостојању наша ипостас се сједињује са струјом живота која протиче кроз нашу природу после њеног ипостасног сједињења са Богом у Христовој личноси. Као што је Божија љубав логосом све створила, тако се кроз оваплоћени Логос све обнавља и постаје непропадиво.

 

У личноси Васкрслог Христа Бог прима свако тело када оно са смрћу одбаци захтев за самопостојањем – Бог се сједињава са сваким човеком и оживљава га. Над смрћу која је била „последњи непријатељ“ (1.Кор. 15,26) показује се тријумф Божије љубави као врата која воде у живот.

 

Свеопште васкрсење  је довршење Христовог Васкрсења, довршење Његове победе над смрћу и трулежношћу. После краја историјског времена настаће вечно Царство, живот будућега век и тада ће се читавом људском роду открити Благословена Субота, истински дан одмора и тајанствени Седми дан Стварања. Ми га чекамо, иако је за нас још увек непојмљив. Али залог је дат: Христос васкресе!