Дана 5. децембра 2015. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина у част и спомен 101. годишњице Варовничке битке. Ово је била шеснаеста трибина у организацији младеновачке Цркве, а братство храма је овога пута сарађивало са господином Дејаном Лазаревићем који је приредио културно-уметнички програм под именом „Колубарска битка – кота Варовнице“. Куриозитет представља чињеница да је годишњица обележена на месту где се током 1914-1915. налазио штаб војводе Степе Степановића, а где је данас Свечана сала парохијског дома.Уз господина Лазаревића у програму су учествовали: глумац Бошко Пулетић у улози војводе Живојина Мишића, појац Љубомир Манасијевић, вокални солисти Драгутин Димитријевић и Владанка Живановић, дует Александре Митић и Љиљане Тодоровић и хор „Благовести“. Присутни су имали прилике да кроз драмски приказ и музички програм прођу читаву епопеју голготе и васкрса Србије, уз посебан осврт на битку која се одвијала у околини Младеновца.
Варовничка битка једна је од најважнијих ослободилачких борби, вођена је од 6-10. децембра 1914. године. Аустроугарска 5. армија кренула је према Младеновцу са циљем да нанесе удар „са леђа“ српској војсци. На тој линији налазиле су се слабе српске снаге, сачињене углавном од трећепозиваца. У прилог им је ишло једино то што су ровови и ватрена линија већ били припремљени, тако да су командант варовничког одсека Јован Ивковић, потпуковник Антоније Милошевић и Душан Туфегџић, заповедници космајског одсека спремно дочекали непријатељску армију. Главне борбе Колубарске битке почеле су да се преносе на Варовнице када је Војвода Путник наредио Тимочкој дивизији да се упути према Младеновцу. 7. и 8. децембра 1914. године водиле су се жестоке борбе на брдима Варовница и у космајским шумама. Далеко надмоћнији непријатељ није успео да нанесе пораз српским војницима који су му нанели велике губитке.
Српски војници су испред својих ровова поставили снопове од глоговог трња, уместо жице која је требала да послужи као последња линија одбране пред борбу прса у прса. Глог се показао боље од жице јер аустроугарски војници нису успели да бајонетима пробију жилаво глогово пруће, након чега је уследио јуриш и масакр бомбама, због тога се један од потеза на Варовницама зове Касапско брдо. Непријатељ је заустављен, а затим, од трупа одбране Београда 2. и 3. армије прогнан преко реке Саве. Наредба која је стигла из аустроугарске команде најбоље осликава учинак српске војске: „Све је било узалуд, више се немојте напрезати, морамо се повлачити“.
Као закључно слово господин Дејан Лазаревић је рекао: „Треба знати да су велику битку са заборавом увек водили појединци. Тако је било и ове године. На отвореном фронту био сам, са својим пријатељима уметницима. Ниједна званична институција није нам пружила „руку спаса“. Цео програм је изведен по мојој књизи „Видов дан на Виду“ и до сада је понављан на многим местима у престоници од храма Светог Саве до Коларца и Руског дома. Да резимирам ‒ ова академија је обележена захваљујући мојој песничкој и родољубивој маленкости. Велико хвала нашој Цркви и проти Жељку што су нам отворили двери прелепог парохијског дома. Слава Богу!“
јереј Марко Јефтић
